Šta to moraš pronaći u sebi da bi oslušnuo šapat ili krik prirode koju ignorišeš, ne prihvatajući je kao jednaku svojoj?
Kolika li je onda doza ironije u epruveti ovog bola koji se vraća kao bumerang kroz moje grlo i klizi, dok poslednja kap gorčine ne sprži kožu?
Hej, zaboravila si da se staviš onaj osmeh danas, onako kako se očekuje od tebe.
Ovde sam nedodirljiv; duboko umotan u ovu ćeliju pod opakim zubima nesvesti.
Posekotine i modrice koje obeležavaju tvoju kožu
uskoro će prestati da bole, ali će ostaviti svoj trag.
Pitaš mene šta da radiš sa svom tom ljubavlju. Popij je, progutaj, a onda ispovraćaj, samo ne prljaj tepih na kome leže moji omiljeni skeleti.
Da li su naši molekuli vibrirali na istoj frekvenciji
u prethodnim životnim vekovima? Da li smo bili prijatelji, ljubavnici, stranci?
Sve je počelo dobro kada sam prolazio nekada davno
poliranim gradskim ulicama slušajući pohvale o mojoj unutrašnjosti.
