Jer, na kraju krajeva, jedan je život. Nađimo volju da ga zaista živimo. Slobodni i svoji.
Ali šta kada jedno od vas očajnički pokuša da pronađe izlaz iz lavirinta? Da li je onda to bila ljubav?
Ostavljam sve što me je bolelo i pored tebe zaboravljam. Trčim ka tebi gledajući tako jasno sigurnost u tvom naručju.
Toliko socijalno izolovanih osoba na svim stranama sveta ima, da je nemoguće shvatiti srž problema, iako se nazire problem.
Niko ne želi pokušati da vidi ispod deformisanih karaktera, ispod zamagljenih predrasuda.
Nek oseti tvoje drhtaje kada se plašiš da je izgubiš. I nemoj je izgubiti. Treba da zna uvek koliko ti znači. A znači ti sve.
I ćutiš, pitajući se ko si bez te sposobnosti i da li postoji neko ko može pročitati tebe.
Odrastamo. Toliko brzo i neprimetno da život prođe pred našim očima kao crno bela fotografija u nekom virtuelnom obliku, previše detaljna, a opet mutna i prazna.
