• Proza

    Prazan ram u muzeju umetnosti

    Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?„. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga„. Napravio sam još jednu sliku u svojoj glavi, posvećenu tvom potpunom neznanju moje neistražene veličanstvenosti. I znam da mrziš muziku koju slušam (ne možeš da podneseš krikove i gestikulaciju ljudi u transu), a meni je svejedno kada pustiš baladu koja te podseća na detinjstvo. Ali ne mogu da pomognem sebi, a da te ne povezujem sa…

  • Samospoznaja kroz reči

    Udahni duboko i reci sebi: Srećna Nova Godina!

    Pre nego što se zapitaš šta je toliko posebno u načinu na koji kazaljke sata prelaze 12 i uđeš u „Novu godinu“ – daj sebi sekundu da shvatiš. Šta je toliko posebno na ovoj zemlji što tera ljude da tog dana imaju potrebe za novogodišnjim željama i rezolucijama. Verovatno već razmišljaš o tome kako je potrebno mnogo više od promene na kalendaru da se te promene zaista dogode. Budi sarkastična i za kraj ove godine, u redu je, ali… Pre nego što odlučiš da je i ova godina prošla kao i svaka prethodna, zastani na trenutak. Skini masku koju vučeš godinama i udahni duboko, bez nje. Da li shvataš da…

  • Poezija

    Ne možete izgubiti ono što nikada niste posedovali

    Kuća bez posetilaca, život bez prethodne najave, nevidljiv među zabludama i šamarima, tiho jeca iza svojih zidova, iako me steže i guši. Boca koja pluta prljavim vodama, bez pisma, bez potpisa, nema kome otići. Ta kuća je skelet, ta kuća sam ja. I skelet ima dušu. Za neke od nas, ako budemo imali sreće, nikad nam neće ponestati vedrih dana bez brige u kući prepunoj smeha. Za druge, život je slagalica nepotpunih trenutaka, previše potrošenih, nezapaženih i zaboravljenih, iza struktura koje ne govore, jer reči su preteške za izgovoriti. Da li sam sebičan zbog želje da budem slobodan, da budem svoj iako je postava pocepana, a ispod nje samolepljive kosti…

  • Poezija

    Verujem da mogu ispočetka skrojiti svoj početak

    Dajem stvarnosti šansu, ali ne srljam slepo u njene odaje, ne padam lako na svaki šum kao kad sam bio dete. Predajem se svetu koji širi ruke da me zagrli ili smrska, rizikujem. Čučnem samo da provirim kroz posekotinu na desnom dlanu, da podsetim sebe kako sam krvario da zaštitim ono što je moje. I sećam se da zaboravljam, jer lakše je pritisnuti palčevima kapke nego pustiti da se izlije bol i potopi te. Ali dajem šansu zidovima koji me smanjuju čim izgovorim naglas tajne koje čuvam od sebe, rizikujem. Možda naprave prostora da provučem kroz njih ovo telo koje ljudi vide danas, a zaborave već sutra na šta ih…

  • Proza

    Ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama

    Kažu, ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama, gorko, a slatko, otrovno, gusto. Kažu, ako sklopite taj pakt na raskrsnici, u petak u ponoć, sa senkom krvave šupljine, bićete nadareni, prokleti, ne znam. Providnost teče od ugriza na mom vratu od bisernih očnjaka, a ja zauzvrat klizim na njegovom presečenom zglobu. Sečemo se da bismo se ponovo uklopili u oblik dvojice ljubavnika koji dele jedno srce. Moja tama i ja smo upleteni u četverouglastu crnu rupu koja pumpa krv. Moja prva ambicija je bila izvorni greh, kada sam vrištala kako je inovacija mogla ubiti svetinju – žene mogu biti svete, žene mogu imati jednaku svetu hrabrost kao muškarci, ali…

  • Poezija

    Ako je vidiš, pozdravi je

    Ako je vidiš, pozdravi je, ostavila me je prošle jeseni u parku, na klupici – nisam ni pomislio da je vratim. Ako pita kako sam, reci joj da sam dobro. Možda će te pitati da li sam je zaboravio, reci joj da jesam, odavno. Ako je vidiš, pozdravi je. Ljubav među nama se brzo desila, kao da smo bili samo privremeni ljubavnici. Viđali smo se svakog dana, ali smo se krili od samih sebe. Nismo želeli da pokažemo slabost i onda je slabost uništila sve. Ako je vidiš, pozdravi je. Priđi joj i zagrli je, poslednji put za mene. Ali neka bude kratko, ne voli duge zagrljaje – čine je…

  • Ambis misli

    Iskompleksiranost

    Najvažnije je da shvatite da su ljudi iskompleksirani, mali i bedni i da naspram onih koji nemaju kompleks niže vrednosti padaju u senku i zaborav. Tako da, pre no što briznete u plač, razmislite o sopstvenoj vrednosti i uporedite sebe sa tim istim ljudima. Ako ste slični iskompleksiranim minijaturama, zajedno tonete i padate u zaborav.

  • Samospoznaja kroz reči

    Nesigurnost

    Da li znaš šta je nesigurnost i gde se krije? Da li si ti nesigurna? Da li smo svi pomalo takvi? Ta nesigurnost se vešto krije i kamuflira. Jednog trenutka će biti u obliku odeće, drugog trenutka će se modifikovati kroz tvoju plejlistu, a već narednog će biti u načinu na koji se predstavljaš ljudima. Nesigurnost. Koliko dugo je prošlo od trenutka kad si raširila svoje ruke u masi ljudi gledajući u nebo, radujući se kiši koja pljušti? Umesto toga, uklapaš se u tu istu masu i stapaš se sa njom. Postaješ jednobojna u krugu ljudi sa istom aurom – sivom. Tvoja nesigurnost se krije iza prstiju koji nežno hvataju…