Gde su sada, šuplja grla, nagomilanog đubreta, zgužvanog morala, predozirani imaginacijom, gutajući samo laži da se osete vredno?
Poezija je neizbežna senka svakog pisca, kao što je senka koja prati poeziju čovek.
I kad se osvrnem nazad, sve bih uradila na isti način. Ne interesuju me vaše reči, niti ono čime me predstavljate.
Ne gledaš na sat jer se bojiš prolaznosti. A ti nestaješ sa istim tim vremenom koje uporno ide, hteo ili ne.
Želela bih da pronađem i pokrenem sve što niko nije. Da možeš videti šta umem.
Sažvaći i poslednji komad moje ljubavi prema tebi, a zatim glođi moje kosti kao da te nikad nisu držale da ne padneš.
Zaslužila si to, zaslužila si da predahneš. Suviše dugo nosiš terete, potrebne i nepotrebne. Suviše dugo brineš o svemu, zaslužila si da odmoriš.
Koliko god želeo da je držim zauvek za ruku, vetrovi moje sebičnosti su razbili naša jedra, mora u nama su razdvojila moje ruke dok sam plivao u pogrešnim telima.
