Čeznem da osetim tvoju unutrašnju lepotu, sa osmehom na licu i olakšanju u želucu nakon.
Slabost je telefon koji zvoni satima, a niko ga ne čuje – gde si ti onda, slabosti? Sišeš vazduh iz mojih pluća i onda ga držiš u svojim kad se ljubimo, vrati mi ga, donesi mi svoj glas, kožu da dodirnem, mora biti stvarno ili ništa nije. Ali da li možeš?
I ono što sam video bilo je ništavilo; kosti pesnika koje su se davno raspale i završile ležeći ispod brda
sa kojeg sam gurnuo savest.
Veo crvene magle počinje da pada dok preterujem u predoziranju od previše samog sebe, vrištajući i psovajući one koji su u mojoj blizini, kao da je čudovište tek oživelo.
Bacaju stvari tako olako, kao da nikada nisu bili deo njih. I opet, ne shvataju da se oni vraćaju.
Izazivam te da otvoriš moje kosti i popuniš rupe svojim nedostacima. Vidiš, ja sam retka i neprocenjiva školjka, ali moji biseri su krvavi i lepljivi.
U reci života svi se potopimo na kraju, svi mi plutamo nizvodno. Ali bez naših kapi, ne bi bilo vode.
