I dok je skupljaš kao gomilu ruža i gubiš se u njenim laticama pre nego što se oslobode i lagano padnu na zemlju, ona nije više ruža.
Ukočeni na istom mestu, a guramo se i nogama i rukama da se izvučemo iz rutine. Bacanje ideja sa litice, gaženje preko živih tela do realizacije ciljeva. I svaka loša scena nas pretvori u bolje glumce.
Lepimo kožu da je ponovo nasledimo. Na kraju krajeva, mi smo tamo gde presečemo sebe, gde zaista počinjemo
dok niko ne gleda.
Ceo život nam se svede na imovinu, štaviše i mi sami postanemo nečija imovina. Radimo da zaradimo.
Prihvati sebe, jer samo sebe imaš. Nosi ponosno svoje obeležje i sve neprocenjive etikete koje si zakačio na sebe, sa razlogom. Jer oni koji su ti ih dali, nemaju svoje.
Da li nezadovoljstvo koje osećamo postaje zadovoljstvo kada izvršimo zločin? Zločin nad nama, nesvesni ko režira ovaj triler.
Da se vratimo na glavno,
postigla si cilj. Da me probodeš, mesto koje si nekada zvala domom.
Kažu da si donela svoju odluku, i da ćeš uvek birati „posao“ u kome si tako dobra da se zasitiš zadovoljstvom nakon.
