Bol gora od pakla

Tvoja tišina mi govori da vrištiš iznutra.

Tvoje kristalno čiste oči mi govore da jecaš iznutra.

Tvoje savršeno smireno telo mi govori da se treseš iznutra.

A niko te ne vidi, niko te ne čuje. No ja te osećam I posmatram. Nivo moje empatičnosti dostiže svaki pokret tvog tela. Čitam mimiku tvog lica kao tragičan roman u kasnim satima. Boli kao pakao, tvoja bol. Uživaš u njemu, zar ne? Uživaš u sposobnosti da sakriješ sebe od ostatka sveta? Da se sakupiš unutar svih emocija I udaraš u njih kao što udaraš u ljude dok šetaš gradom, kao da je sav prostor tvoj. Primećuješ da te ljudi osuđuju pogledom, no ne mariš za to. Ti imaš bol koja je gora od pakla u kome živimo. I ne smeta ti to stanje sve dok neko ne pokuša da ti se približi. Tad si najgora. Koristiš sarkazam kao hladno oružje I napadas odmah, sa ili bez razloga. Odbijaš ljude, jer tako osećaš. Ne želiš pomoć, jer misliš da se dobro držiš. Trula si, a opet predivna jer ne umireš I ne želiš to. Voliš život, ali ne voliš sebe. Pronalaziš razloge da se obnoviš s vremena na vreme. Čudo među čudima. U stanju si da zapališ sveću uveče I gledaš je dok ne izgori. Ne zanimaju te društvene mreže I osećaj surfovanja na internetu. Zanimaju te stvari onakve kakve jesu. Čiste, bez efekta I unutrašnje lepote. Takva si ti. Goriš iznutra, a ledena si spolja. Privlače te mračne stvari pune svetlosti, baš kao ta sveća. Gori I topi se na pismu koje si odavno htela da spališ, ali nisi uspela. Postoji deo tebe koji ne odustaje. Ne isključuješ se uprkos svemu što si doživela. Dišeš I živiš. Ti si boginja svog pakla. Čudna si I nedodirljiva, barem tako izgledaš. Ne pridajes značaj nikome I ničemu. Primetiš cvet na trotoaru, a ne primetiš saobraćajnu nesreću odmah pored. Ne pripadaš ovom svetu, ali svet pripada tebi. Ne tražiš razloge I ne primećujes ih. Živiš bez razloga. Živiš jer osećaš da tako treba. I neprestano te prati kletva, ta bol gora od pakla. Ali naučila si da živiš s tim. Boriš se protiv bola I kad udara najjače. Ti si glavna u svojoj glavi. Primećuješ kada te ljudi osete I bežiš od njih kao da si alergična. Smišljaš razloge I razloge da ne budeš u njihovoj blizini. Odeš bez traga, ali ostaviš veliki trag. Posebna si baš kao taj cvet na trotoaru. Zaključaš sebe u sebi I tako gledaš kroz prozor. Letiš I maštaš, sastavljaš delove prošlosti u vrhunac budućnosti. Smeješ se u okruženju ozbiljnih lica I uvek se izdvajaš. Nisi ti sa ovog sveta, ti si iz nekog vremena izvan svega. Mlada I nežna spolja, a stara i razbijena iznutra.

Tvoja tišina mi govori da su ti misli ispunjene.

Tvoje kristalno bistre oči mi govore da plačeš većinom svog vremena.

Tvoje savršeno smireno telo mi govori da si deo svog bola,

ti si ta bol I pored toga sa sobom nosiš bol goru od pakla.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s