Igra sudbine

Eh da mi je da te samo jednom pogledam u prolazu, dok smo otuđeni jedno od drugog. Dok si otuđena od mene, dok sam potpuno tvoj. Da li bi se tada setila svega? Da li bi tada osetila magiju, kada bi se naše oči ukrstile, stvorivši toplinu između dva zarđala srca?

Ja bih to nekako podneo, ali da li bi i ti?

Da li bi podnela taj pogled emotivnog sloma i razaranja uspomena u par sekundi? Da li bi i dalje pogledom odbijala sve što ima veze sa mnom ili bi mi dozvolila razgledanje emocija koje tako dugo skrivaš u sebi? Ništa teže no kad se srce slomi na delove. Razori se u potpunosti. Ta ljubav postane mozaik sećanja i trule ljubavi koja se bori da opstane, ali nikako da preživi. Sve je to relativno, surovo i napeto. Ali manje bi bolelo kada bi sve to delili, zar ne? Sada razmenjujemo tek poneke poglede u prolazu, providne osmehe, skrivajući bol, nagoveštavajući nastavak života jedno bez drugog. Međutim, sve je to maska, sve je to toliko očigledno i nezrelo od nas. Šta ćemo, ne možemo se izboriti sami sa sobom, pa se borimo jedan protiv drugog. Ali ja ću popustiti. I odabraću dan kada ću ti posvetiti pogled koji ne lomi, već sastavlja. Osmeh koji ne kida, već nas spaja. Spajajući tako dve duše, dva tela, kao jedno. Baš kao nekada. Verujem da ću uspeti ponovo da te osvojim. Nisam te ni izgubio, nego eto… verovala si da možeš da se odupreš tim osećanjima koji navaljuju kao plima.
Ali verovaćeš da nas sudbina ima u planu.
Obećavam ti to.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s