Glasovi samoće

Kada ostaneš sam, prati te glas,
glas koji ti govori da ostao si sam,
prolazi te jeza, pojavljuje se drugi glas,
onaj koji ti kaže da nikada nisi sam.

A onda posmatraš predmete
gutajući razne lekove,
posmatraš staklene figure
I očekuješ da progovore.
Njihove fiksirane oči ti nikako
ne izlaze iz glave, bude u tebi neki nemir,
žele od tebe da postaneš kao oni.

Ali što bi bio staklen, kad staklo se lomi?
Određeni pritisak ili jednostavan udarac
može tako lako da te slomi. I uzalud se nadaš,
uzalud tražiš izlaz iz samoće,
nikako da shvatis da samoća nije okolina,
već neizbežna šupljina u tebi,
u tvom izopačenom životu
sa lešinarima na slobodi.

I gde su sad svi? Gde si ti?
Čuje se tišina, a ti si izvan ovog sveta,
u nekoj drugoj dimenziji.
Neprijatni glasovi te dodiruju,
dok te demoni kidaju.
Ti si razapet čovek u svetu iluzija,
kad tišina zavlada, oni ustaju I šapuću,
I dok slušam te glasove,
sve ostalo u meni guši se i guši me.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s