Glasovi samoće

Kada ostaneš sam, prati te glas,
glas koji ti govori da ostao si sam,
prolazi te jeza, pojavljuje se drugi glas,
onaj koji ti kaže da nikada nisi sam.

A onda posmatraš predmete
gutajući razne lekove,
posmatraš staklene figure
I očekuješ da progovore.
Njihove fiksirane oči ti nikako
ne izlaze iz glave, bude u tebi neki nemir,
žele od tebe da postaneš kao oni.

Ali što bi bio staklen, kad staklo se lomi?
Određeni pritisak ili jednostavan udarac
može tako lako da te slomi. I uzalud se nadaš,
uzalud tražiš izlaz iz samoće,
nikako da shvatis da samoća nije okolina,
već neizbežna šupljina u tebi,
u tvom izopačenom životu
sa lešinarima na slobodi.

I gde su sad svi? Gde si ti?
Čuje se tišina, a ti si izvan ovog sveta,
u nekoj drugoj dimenziji.
Neprijatni glasovi te dodiruju,
dok te demoni kidaju.
Ti si razapet čovek u svetu iluzija,
kad tišina zavlada, oni ustaju I šapuću,
I dok slušam te glasove,
sve ostalo u meni guši se i guši me.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s