Посматрам

Посматрам њене очи,
као да посматрам цео универзум у њима.
Посматрам њен осмех,
као да посматрам сјај свих звезда у њему.
Посматрам њену косу,
као да посматрам најлепшу нијансу те боје.

Посматрам њу, примећујем, моја је.
Посматрам је, помислио сам,
кад би се само једном могла погледати онако,
како ја тебе видим.

Да ли би уживала у том погледу као што ја уживам?
Да ли би осетила топлину око срца коју ја осећам?
Да ли би схватила колико си заправо посебна?
Ја бих се на твом месту постидео.
Постидео бих се тог савршенства,
божанственог изгледа.

Посматрам те очи, очи пуне пламена.
Чезнем да ти кажем, да ме погледаш.
Волео бих да моје срце осети тај жар усијаног пламена.
Волео бих да ме осетиш, онако како ја осећам тебе.

А осећам те, но не признајем ти то.
Остајем овде посматрајући.
Посматрајући тебе као недодирљиво биће.
Бићеш ми све оно, за чиме чезнем.
Све оно што чежња може бити.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s