Trinaest

Imala je trinaest godina kada
je osetila potrebu da promeni svet.
Sedamnaest, kada je prestala da sanjari.
Osamnaest, kada je zapalila prvu cigaretu.
Gorela je svetlije od plamena u njoj.
Ispisala je svoje snove na papiru,
ali nije stavila papir u bocu i bacila u okean.
Umesto toga, zakopala je svoje želje u dvorištu,
nadajući se da će se jednog dana
pojaviti drvo na tom mestu,
čije lišće neće otpasti i menjati boje,
koje će uvek izgledati prirodno,
kada napuni sedamnaest.

Imala je dvadeset i jednu godinu,
kada su njene oči poslednji put sijale.
Dvadeset i tri,
kada je čak i lažan osmeh izbledeo,
tada je bila spremna da odustane.
Dvadeset i četiri,
kada je upoznala njega,
čoveka koji je bio na
ivici da odustane od sebe.
Imali su naviku da sede
satima ispred njene kuće,
držeći se za ruke.
Pričajući o papiru koji je ostao zakopan
i o drvetu koje se nikada nije pojavilo,
a kamoli napunilo sedamnaest godina.

Imala je dvadeset i sedam godina
kada se zaljubila u njega.
Dvadeset i devet, kada je
izgubila nadu u ljubav.
Trideset, kada je shvatila
da ništa ne traje zauvek,
i da svako „zauvek
postane poslednje zauvek.
I svako „zauvek“ uzima joj deo srca.

Kada je imala trideset i dve godine,
imala je brojne pokušaje da stvori „zauvek“,
sa nepoznatim brojem njih,
konačno je pomislila
da je upoznala pravog.
Trideset i tri, kada je pronašla
davno izgubljeni osmeh.
Trideset i četiri kada je postala sigurna
da je ovo „zauvek“ ono zauvek
za čime je tragala čitav život.
Bila je konačno puna nade,
da će drvo možda porasti
u njenom dvorištu, gde je parče
papira ostalo zakopano.

Imala je trideset i šest,
kada je konačno osetila
neke promene i rast nečega.
Ne u njenom dvorištu,
već u njoj samoj.
Trideset i osam, kada je
prvi put čula mali šapat
koji govori „Mama.
Drvo je konačno počelo da raste
i ona je bila odlučna i ubeđena
da to lišće nikada neće osetiti jesen,
kada napuni sedamnaest,
ili dvadeset i jednu ili trideset.
Ona je konačno ubeđena
da lišće nikada neće postati
braon, neće dozvoliti to.

Imala je pedeset i četiri
kada je drvo imalo sedamnaest.
Pedeset i osam,
kada je imalo dvadeset i jednu.
Šezdeset i sedam,
kada je napunilo trideset
i bilo puno cvetova i svežine.
I baš kako je obećala sebi,
nije dozvolila nijednom
listu da promeni boju,
nije dozvolila nijednom
cvetu da uvene.

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s