Vrati mi sve

Vrati mi poljupce koje si ukrala sa mojih usana.
Vrati mi svaki zagrljaj koji je čuvao tvoj svet od raspadanja.
Vrati mi svaki uzdah, svaki vrhunac koji su naša tela delila.
Vrati mi svaki skriveni smeh, glasne suze, nežno šaputanje.
Vrati mi bes, naklonost, bol, ljubav.
Vrati sve nazad, što je potrošeno na tebe, a istrošeno od mene.

Vrati mi osećaj slobode i sreću koju si spakovala sa sobom.
Pogledaj oko sebe, negde u fioci zaboravljenih stvari,
leži moj smeh, koji si takođe odnela sa sobom kada si otišla.
Vrati mi nazad neispavane noći gde sam još uvek
mislio o životu sa tobom, a sada bez tebe.
Svaka pomisao na moju prošlost, sadašnjost, budućnost…
Vrati mi nazad moju dušu koju si smatrala neverovatnom, fascinantnom,
vrati mi nazad moj pogled kada se okreneš dok izlaziš iz moje kuće,
te poglede sam izgubio od kada se vrata ne otvaraju, ostala su zatvorena.

Vrati mi nazad sve što si uzela od mene,
bio sam u komadićima kada si me pronašla
ali si izabrala najdraže delove i uzela ih.
Sada sam samo deo te osobe, sa najgorim delovima,
pokušavajući da se držim i održim te delove.
Ali delove koje si uzela zauzimali su najveći deo
mog prostora, sada ih ispunjuje praznina i šupljina,
prolazne misli o neprolaznim situacijama.

Tvoje glupe slatke navike, naporne rasprave,
način na koji si radila sve što si želela.
Način na koji si pevala omiljenu pesmu,
način na koji je tvoja kosa bila zamršena na jastuku,
način na koji si odmarala nakon iscrpljujućeg dana
stavljajući glavu na moje rame,
način na koji se uviješ kada odlutam,
Težina tvog tela, ukus tvog jezika, dodir tvojih prstiju.

Svaki trenutak buđenja gledajući u tebe, blicevi
najlepših trenutaka i poljubac za buđenje.
Ponekad je toliko posebno, samo tvoje postojanje,
tvoj smeh slušam još uvek u rupi gde je
moje srce nekada bilo, zvuk je isti.
I to si uzela sa sobom, kao običan suvenir.
Tvoj pogled je uvek ispred mene, u šta god da gledam.
Tvoj glupi glas još uvek gori u mojim ušima,
šaptajući ispovesti o ljubavi i prevari.
Mrmljajući poslednje „zbogom“ zato što jednostavno ne ide.

Vrati mi nazad moje vreme, za koje se ispostavilo kao pogrešno.
Vrati mi trenutke zbog kojih sam živeo ispunjeno,
sa ljudima, u samoći, u sreći, u tuzi i verovatno u svemu između.
Vrati mi svaki minut mog divljenja tebi i svemu što jesi,
zato što sam želeo da verujem da si ništa osim savršenstva.
Vrati mi svaku sekundu koju si ukrala od mene,
sreću koja nije bila spremna za tebe, za bez tebe.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s