Tragovi sećanja

Nisu bitne materijalne stvari, zar ne? Međutim, postoji vrlo očigledna nit koja ih spaja sa emocijama, sa sećanjima koje mogu probuditi u dvoje ljudi koji više nisu kao jedno biće. Kada se rastanu i svako ode svojim putem, iako su putevi nesigurni, oni odu. I za njima ostanu sve one sitnice koje su se nekada činile nebitnima i koje nikada više neće izgledati tako sitno. Ostanu iznošene, pocepane majice u kojima su pravili doručak zajedno, a na njima miris dugogodišnjeg parfema pomešan sa mirisom čokolade i flekom od vina kada su slavili godišnjicu na podu sobe u kojoj su pronašli svoju najdivniju, stvarnu fantaziju o dušama koje ne mogu da traju jedna bez druge. Ostane papir išaran pokušajima da nacrtaju jedno drugo i ispisane stranice u svesci staroj desetak godina o planovima i željama. Ispresovano ukradeno cveće iz dvorišta komšije između rečnika i knjiga o ljubavi i istoriji. Tragovi karmina na svakoj košulji, ne vide se, a toliko su vidljivi. Rupa u zidu kraj prozora koja ih je uvek podsećala na rupu u njihovim srcima ako izgube jedno drugog. Ostane zgužvana haljina sa prvog sastanka, i prašnjave cipele. Ugraviran potpis u donjem uglu kreveta. Kreveta koji je bio njihovo sklonište od zla u svetu spolja, od pokvarenih ljudi koji su im zavideli na iskrenosti onoga što imaju. Posteljina koja nikada neće prestati da miriše na njihovu kožu koja je gorela i topila se, onda kada su bili jedno. Ostane stari radio koji su popravljali svaki put da bi slušali svoju omiljenu muziku. Voleli su sve ono što nije moderno danas. Ostane špil karata koji nikada nije bio ceo, ali bio je njihov. Ostane kutijica u kojoj je bio prsten napravljen od papira iza gitare koju nikako da nauče da sviraju. I prva zajednička slika zalepljena na vratima sobe, među svim ostalim slikama, i sve su one previše žive, pogledaju ih i osećaju svaku emociju isto kao i u trenutku fotografisanja, sećajući se svake reči tada. I previše bolna, nepodnošljiva praznina u svakom jutru i svakoj večeri. I na kraju, ostane navika. Navika koja nije nikada bila od onih loših, oni znaju kakva. Potreba. Ljubav. Pripadanje, jedno u milion. Ostanu pitanja i nedovršeni razgovori. Najduži uzdah ikada. Ostanu stvari i sitnice, materijalne, sa jedinstvenom sentimentalnošću. Ostanu dvoje ljudi, na slikama, u vazduhu, pretvoreni u jedno sećanje u prolazu, na putu ka novim sećanjima, sa drugima, negde daleko. I postanu pogrešni.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.