U redu je biti slomljen

Sve tvoje pukotine se pokazuju onda kada si nepažljiv sam sa sobom, a onda i pred drugima. Ne možeš uvek biti u pripravnosti, ne možeš znati šta je to što će te naterati da širom otvoriš svoje srce i pustiš da iskrvari, ne obraćajući pažnju gde, pred kim i koje posledice te očekuju. A posledice sam snosiš, hteo to ili ne. Drugi će ti ili pomoći da zakrpiš rane i popraviti pukotine ili će te rastrgnuti kao zveri. U svakom slučaju, na kraju ćeš ostati sam sa sobom, sa svojim bitkama, svojim bolom i sukobom sa unutrašnjim haosom koji te može progutati, a da postaneš svestan toga prekasno. I krivićeš vreme, krivićeš sebe najviše i sve što je otkriveno, a možda nije trebalo. Ne. Trebalo je tako, i u redu je biti slomljen, u redu je biti ranjiv i pustiti sve svoje slabosti da te preuzmu da bi mogao da ih se oslobodiš. Ne smeš kriviti sebe zato što drugi žele da iskoriste te slabosti protiv tebe, zato što si neshvaćen u svemu što je očigledno da se svima dešava, jer svi smo mi slabi onoliko koliko dozvolimo sebi da budemo. I u redu je biti, jer onda znamo koliko toga je potrebno da ponovo budemo jaki i nesalomljivi, za sebe. I onda, onda sve naše pukotine postoje da bismo ih popunili slabostima koje eventualno postanu naš najveći pokretač. Pokrenu nas da živimo, da nastavimo dalje svaki put kada nas naša ranjivost dovede u poziciju da nismo dovoljno snažni, da podignemo glavu i dokažemo sebi da sve što je lomljivo i napuklo može biti popravljeno. I u redu je biti popravljen, u redu je pronaći izgubljene fragmente ličnosti.

3 Comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s