Okrenula se još jednom, da se uveri da ga je ubila

I samo tako ga je odvukla na oltar poniženja i boli. Ne radeći ništa. Stojeći. U haljini sašivenoj od inata i trnja. Gledajući ga. Sa pogledom mračnijim od noći, zastrašujućim i nepoznatim. On je ležao ispred tog oltara koji je nekada bio njihov dom. Pokazavši mu novu sebe iščupala je svoje srce i zamenila ga kavezom. Prodirala je tim pogledom u njegovo biće i ubijala ga. Nikad stvarniju masku nije video od te koju je nosila tada. I nikada se više nije uplašio nego tog kobnog i nepovratnog trenutka videvši koliko joj savršeno pristaje. Njoj, koju je voleo i poznavao kao nikad nikog, ona, koja je njega volela i poznavala. Kao nikad nikog. I umirao je. Gledala ga je. Smireno. Neprestano. Bledo i oštro. Zamrznuto. Naslonivši se na oltar, ispunjavala je atmosferu svojim mirisom, i dalje je to bio njen miris, ili ono što je ostalo od njega, zbunivši ga još više, terajući ga da je udahne poslednji put. Teatralno, kao nikada pre, izvodila je svoj akt i ponosito se osmehivala s vremena na vreme. Znala je šta radi, posmatrajući ga tako raskomadanog i razapetog između sopstvenih kostiju, slomljenih i mekih. I nije trepnula. Stavljajući karmin boje trule višnje koji je on najviše voleo, prekrstila je noge i sela kraj njega. Uzevši ogledalo razmazala je karmin i slomila ga, demonstrirajući metaforu njegovog srca. Dramatična, a idealno odgovarajuća scena. Kreativno s njene strane, pomislio bi na trenutak, trenutak koji bi mu ona dozvolila da ima. Njegovo telo je bilo potpuno prazno, gledala je kroz njega, i kao da je uživala. Na njenom licu od kamena jedino su se zenice smanjivale i menjale boju, iz tamno sive u crnu, i obrnuto. Nekada su bile maslinaste, prepune topline. Tražio je nijansu te boje, pokušavao da oseti toplinu u nekada dobro znanom pogledu. Nijedna reč nije bila izgovorena u predugom satu koji je polako otkucavao završetak njene predstave. Držao se i dalje, ležeći i dalje, ali trudeći se da se podigne i ostane na nogama koje su nekada hodale samo zbog nje. Senke su se prepletale iza njene siluete na drugoj strani tog ambisa, senke dvoje ljudi i njihov vatreni ples. I kad god se okrene, one promene pravac. Ili ih jednostavno nije želela videti. Naravno da nije. Znala je predobro šta radi i kako će završiti svoj fantastično osmišljen zaplet. Hranila se njegovim pogledima prepunim iščekivanja da je sve to samo njegova imaginacija, da sanja. Nalakiranim crnim noktima uhvatila ga je za vrat i podigla sa zemlje. Spustivši svoje otrovne usne na njegove, pogledala ga je još jednom, tako prodorno, tako drugačije i bacila ga dole. Skinula je svoju staru kožu, zgužvala je i zgazila sve što je ikada osećala prema njemu. I uzela je njegovo srce. Stavivši ga u kavez umesto svog, okrenula se još jednom, da se uveri da ga je ubila.

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s