Šta nam (ne) treba?

Te situacije u kojima ne znamo šta nam je potrebno, ali uvek znamo šta nije… Znamo šta ne bismo želeli, gledajući kako se reflektuju želje na opstanak u ovom svetu, gde ceo taj svet čezne za unutrašnjim mirom, ali i nemirom koji pokreće famozna ljubav, adrenalin, strast ka nečemu što nas ispunjava i koji eventualno donese taj mir. Bez nemira, šta bi naša tela osećala? Zato vapimo. Tragamo i krademo ono što nas hrani, ono što nas uzbuđuje i tera da se predamo nekadašnjem strahu od nepoznatog. Ali šta je ono što nam ne treba? Prazna obećanja, izlizane priče i napamet naučeni predviđeni postupci ljudi koji su izgubljeni između stvarnosti i imaginacije. Ne trebaju nam ljudi koji ne umeju održati svoju reč, koji obećavaju i nude nam nemoguće, a ne ispunjavaju. Oni koji otimaju emocije kojih nema i uzimaju misli oblikujući ih u svoje, jer neke rupe se ne mogu ispuniti. Neke praznine ostaju samo to, praznine. Treba nam više iskrenosti, više truda, više sećanja na stvari kojih smo se odrekli i žrtvovali da bismo ostvarili ono neophodno. Treba nam više ulaganja i volje da istrajemo u ciljevima koje smo zacrtali. A ciljevi su ništa ako ne damo svoje sve. Ne treba ovom svetu toliko nepotrebne mržnje, nametnuta mišljenja i ispiranje mozgova onim što je sada aktuelno. Ne trebaju nam nečija naređenja i neprijatna stavljanja u pozicije iz kojih se ne možemo izvući. Vezivanje u socijalne čvorove i naši neuspešni pokušaji da se spasimo. Verovanje u trivijalne alternative da se svet može pretvoriti u nešto više i bolje. Kako? Koje alternative kada mi ne utičemo ni na šta sem sami na sebe? Govore nam kako da razmišljamo, kako da reagujemo na nešto malo ili više drugačije od onoga što je usađeno u prosečne umove mase ljudi. Bespotrebno je sve to, više nego apsurdno. Sve više i sigurnije postajemo nečiji roboti, robovi viših sila koje su postale takve samo prevarama i lažima. Ne trebaju nam tuđe perspektive i upravljanje po njima. Treba nam sloboda govora, pravo da budemo sve ono što jesmo bez ustručavanja i straha da će nas svet osuditi. A svetu, svetu smo potrebni mi koji se izdvajamo i činimo ga boljim. Barem na trenutak, barem u deliću brzine svakodnevnice koja nam prolazi pred očima. Svetu je najviše od svega potrebna ljubav i prihvatanje. Istina i težnja ka njoj. Težnja ka promeni. Promena koja opstaje. Mi, koji se borimo. Mi, koji ne odustajemo. Mi koji verujemo u jednakost, verujemo da smo svi isti nivo, da se možemo uklopiti ukoliko pokušamo. Ali moramo da pokušamo, to je ono što treba da se desi da bi se desile mnogo veće stvari. Treba nam sve ono što ovde nema, a samim tim ne preduzimamo ništa. Toliko toga je nepotrebno, bez toliko toga se može. Ali treba raditi na tome, svako sledeći, svako ko želi promene.

5 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s