Vidimo se sledećeg petka

Između paralele dodira i nejasnog toka reči, da li uopšte imaš svest o tome kako možeš noktima kidati tuđu kožu kao da si je ti stvorio, a govoriti kako ti ne prija njena gruba površina, ostavljajući prostor na rubu rasula svog uma za samo jedno pitanje, za samo jedan pad, onaj koji će te promeniti iz korena, pad koji će podići sve druge temelje na kojima gradiš svoju kontradiktornost onoga što izgovaraš i onoga što dodiruješ, osećajući apsolutno svaki pedalj te kože bez koje ne bi mogao da živiš. A ona vešto nosi kožu koju poželi za specijalne prilike. Specifična je, zar ne? Ne, ti govoriš sebi da je još jedna koju ćeš zaboraviti posle jedne besane noći. Ali, pogledaj, ta noć se pretvorila u večnost, u dane, u godine, u tvoj život. Život koji ti ni na kraj pameti nije pao. Ona je postala tvoje sve, jer je tako htela. Uporno zatvaraš oči na predstavu o tome kako je zaista tako. A širom otvorenih očiju pratiš svaki njen pokret, uglove njenih usana kako se lukavo smeše gledajući te zarobljenog u kadrovima njenog filma. Simulacija. Nisi znao šta je to pre nje. Koristi je na tebi, manipuliše čak i vazduh koji dišeš. Ali ti misliš da obmanjuješ nju, dok je posmatraš kako te obuzima i razara dostojanstvenom pojavom svega što poželi. Neophodna ti je da shvatiš koji model si u njenom projektu. Ti misliš da je ona tvoj. Trudiš se da misliš tako ne bi li se misli nekim čudom pretvorile u realnost. U algoritmu vaše požude i nečega što smatraš ljubavlju gube se svi logični ishodi. Daješ sve od sebe da njeno lice izgleda asimetrično i da njena magnetna figura tela bude аnizotropnа, jer ne možeš podneti tu ravnomernost njenih pokreta, usklađenu i nepromenljivu. Utišavaš njen glas. Gasiš svetla da je ne bi gledao. Ali boja njena kože je jača i vidljivija u mraku. Na zamišljenoj dijagonali njenog tela pokušavaš da uočiš i najmanju nepravilnost ne bi li te to nateralo da prestaneš da je dodiruješ. Jer, ne slaže se tvoje negiranje sa načinom na koji upijaš sofisticiranu gestikulaciju kojom te uzela za sebe. I tvoje odbijanje te jasne činjenice te izluđuje, ali ne odustaješ govoreći to sebi i njoj. A opet, opsesivno ne sklanjaš pogled sa nje dok skida malu crnu haljinu u iznajmljenom apartmanu. Nije tvoja, znaš, ali nemaš svest o tome, ne znaš ništa i siguran si u sve. Brišeš margine na njenom struku, ispravljaš krive linije koje u tvojim očima savršeno pristaju njenim kičmenim stubom. Gledaš je kao da je oduvek tvoja, na način na koji žena ne može pripadati muškarcu, ali ti ubeđuješ sebe da je ona tvoja vlasništvo. Da li vidiš sebe, barem u polovini sekunde, u paralelnom svetu u istoj sobi kako se predaješ svojim nagonima i poričeš ih istovremeno? Intuitivno se krećeš usnama duž asimptote između njenih grudi i padaš na kolena. Nesvesno joj dozvoljavaš da te poseduje. Vrištiš da nije tako, udaraš glavom o zid da ta kristalno jasna istina iščezne. Odgurneš je od sebe i uhvatiš za kosu da joj pokažeš da ti nisi njen, već da je ona tvoja. I odzvanjaju ti sopstvene reči odbacivanja svega što osećaš dok joj rukama zatvaraš usta da ne govori sve ono što zna da želiš da čuješ. Danas je posmatraš kao geometrijsku figuru koja sadrži beskonačan skup tačaka. A sebe ne vidiš. Ponovo. Kako i možeš kada sve što si ikada tražio diše u silueti sa druge strane prostorije i izaziva te da postaneš još jedna od njenih marioneta? Da li si? Hvataš je za vrat toliko snažno, tako je vidljivo da se želiš uveriti da je stvarna. Okrećeš je ka zidu i rukom prelaziš preko njenog lica. Na prstima se sliva boja njene maskare i krevet postaje sve manji i manji. Leži bočno od tebe, ali niste u istoj ravni. Nalazite se u neprobojnoj prizmi svega što jeste, a nije. Svega što je izokrenuto. Svega što dajete, a ništa od toga nije vaše. I dalje ne shvataš ironiju svoje predaje. Šablon u koji si upao tako lako, tako nepromišljeno. Šablon koji je ona stvorila. Mislio si da si bolji u igrama od nje, ali te je nadmašila, radeći skoro ništa, čineći apsolutno sve što je bilo potrebno da budeš njeno vlasništvo. Uzalud se opireš, uzalud se otimaš dok je gledaš kako oblači haljinu, posebno za njega, i stavlja vodootpornu maskaru, za život van iznajmljenog apartmana. Poljubac pred odlazak i još jedno „vidimo se sledećeg petka”.

 

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s