Mač sa dve oštrice

Požuda, želja, strast, žar koji se ne gasi nikada. Padovi i usponi u biću koje gori, snovi koji se razaraju i bude ludilo u nama. Košmari koji uzbuđuju, ali prestravljuju ono što želimo da eliminišemo. Prokleta lepota tvoga lica i paradoks tvog uma. Magija dodira, treptaj nemira. Opasnost koja mi govori da imam nešto vredno izgubiti. Snaga i slabost mojih ruku i ispucalo staklo iza mojih očiju koje krvare od tvog pogleda. Sklonost ka istraživanju ehoa tvoga glasa koji me podseća na slepe ulice i njihove nerazgovetne priče. Različitosti koje nas spajaju, okoreli prsti koji prolaze mekom kožom. Bes u tebi, ljutnja u meni, što se ne razumemo nekada, a dišemo kao jedno. Rapsodija i kontrastno raspoloženje u konstantnom toku bez ikakvog smisla dok se tela prepletaju. Remek delo rasuto u galaksiji naših emocija, istovremeno napravljeno od njih. Božanstvenost tvog vrata i moje odlično čulo sluha dok osluškujem kako ti kosti pucaju od prethodnog stiska tuđih ruku. Večnost podeljena na dimenzije između gorkog i slatkog prisustva ljubavi. Sazvežđe od tvojih pora koje samo ja vidim i gubim se u svakoj. Jeziva hladnoća očnih kapaka, kao da su se umorile od posmatranja. Još jezivija senka vremena pre ovoga u kome te vidim, samu i nevidljivu. Vidim te. I van ovog života, postoje bezbroj neobjašnjivih energetskih polja u kojima naši atomi vode ljubav. Nisam zaista u poziciji da se borim sa tom teorijom, niti želim. Savršeno se uklapamo sa njom. Uzvišeno je sve što se dešava u nama. Nedodirljivo je samo ono što želimo da bude. U tvom dlanu sam izgoreo odavno, dobrovoljno. Bilo je tako suštinski neohodno da me ta toplota povredi na najprirodnije prijatne načine. Ta vatra je bila moj spas. Ti, moj zenit, moj horizont, moj kosmos. Ne vidim kraj s tobom, ne vidim ga ni bez tebe. U kontradiktornosti svega što jesam, padam na kolena pred tvojim misterioznim postojanjem. Zaljubljen u večnost, zaljubljen u tebe. Crtam mapu po tvom telu i tražim ono mesto gde te je zabolelo kada odeš tamo. Sve tvoje i sve moje u svemu našem. Još uvek pokušavam da shvatim kako jedno ljudsko biće može biti tako eterično i neizrecivo nestvarno. Kako si ti sve što želim, a nikada nisam znao to? Ponekad ne mogu da pričam, ostajem nem i bez ikakvog objašnjenja za ono što pokrećeš u meni. Gledam u tebe i sve reči se asimiliraju u meni stvarajući predivno sjedinjenje svih osećanja. I ponovo, nemam objašnjenje. Apsorbuješ moje sve na taj način. Hvataš me trepavicama da me zadržiš u dubini svog pogleda, zarobiš osmehom terajući me da se osećam najsrećnijim zarobljenikom ikada. Obuzimaš me. Ti si mač sa dve oštrice. Jedna je oštećena i krhka, a druga od kamena. Ali, bez tih ivica ti ne bi bila moje oružje protiv sveta.

 

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s