Došao sam da ostanem

Došao sam da ostanem. Pogledaj kako drhtim pred tobom dok držim u rukama vreme kao pesak, pokušavajući da ti pokažem kako ti ponestaje dok se kriješ iza nakupljenih suza. Zamagljuju ti jasnoću pogleda, Guše te i prelivaju šupljine tvojih toplih očiju kao što sipaš vino u čašu koje se uvek prelije i uprlja pod. Došao sam da ti kažem da pokupiš deliće duše sa tog dna u tebi i sastaviš se kao što si sklapala deliće omiljene slagalice kada si bila mala. Spoji nespojivo i sve nemoguće što te muči i razara kao što spajaš zvezde na nebu u sopstveno sazvežđe. Zaveži u čvorove sve strašne nemire kao što vezuješ mašnu u kosi. Daj sebi prostora da rasporediš uspomene u kutije kojima pripadaju kao što si nekada umela da stvoriš svoje idealno skrovište za njih. Našle su izlaz, i sada se igraju sa tvojim mislima. Hvataju te za vrat, šapuću ti i smeju ti se. A ti, ti se plašiš onoga na šta te mogu podsetiti, jer si odlučila da zaboraviš. Sada ti se sve manje čini da se ti tu išta pitaš. I plašiš se zatvoriti oči, plašiš se okrenuti glavu. Tu sam da ti pomognem. Saslušaj me, Skini svoje strahove kao malu crnu haljinu. Razoružaj srce koje tako sebično čuvaš. Da ga niko ne uprlja, da ga niko ne ukrade. Ne ponovo, ne sada. Otključaj čelična vrata iza kojih je tvoja duša. Pokidaj sve sumnje kao bisere oko tvoga vrata. Ugasi vatru u očima koja preti da me proguta. Ne znaš da sam otporan na nju. Stisni zube i pusti sve. Pusti sve da ode niz vodu u kojoj se predugo daviš i pokušavaš da se održiš. Podigni svoje nesigurnosti sa zemlje kojom hodaš i zakopaj ih pod istom. Raširi svoja krila iako se bojiš da ne možeš poleteti jer su oštećena i stara. Raširi ih kao kada si nekada širila ruke pozdravljajući novo jutro. Nedostaje mi taj osmeh. Nedostaješ i ti, znam, sama sebi, meni. Skupi prašinu u tvom pogledu, skloni paučinu i pogledaj jasno kroz njih, sada je vreme. Izbroj koliko koraka ćeš napraviti da izađeš iz lavirinta u koji su te gurnuli i iskoristi svaki da pogaziš ono što su te naterali da osećaš. Pokušaj da se izvučeš iz tunela koji je naizgled tvoj dom. Bez svetlosti, bez izlaza. Nije to više mesto gde se osećaš kao da pripadaš. Sa mnom, nije. Skoncentriši se na zvuk vetra i pusti da ti kaže sve svoje tajne. Slušaj oluju u tebi, zna šta ti govori. Zna šta joj je potrebno da stane. Izuj cipele prepune kamenjem i trnjem i ostavi ih na pragu kuće da te podsećaju da si uspela. Raščešljaj raskoš u tvojoj kosi i pusti da padne na tvoja ramena kao što su padali teški odronci planine koja te pritiskala. Obojena nostalgijom i haosom, prekrivena lepotom slomljene senke stare tebe, obuci kaput čiji su džepovi prazni, u kojima nema komadića stakla i ostataka onih osećanja koje si vukla sa sobom svo ovo vreme. Prepusti se i predaj dahu slobode koji te može spasiti. Dahu moje ljubavi, uzdahu mog bića. Baci iznošenu kožu na kojoj više nema mesta za nove ožiljke. Neću dozvoliti nijedan. Obriši tragove užasa i bola kao što brišeš karmin sa usana. I nasmej se njima. Znam da si prestravljena. Znam da misliš da ne možeš. I da moraš da se zaštitiš. Ali, zar ne vidiš da konačno imaš nekog ko će biti tu da ti pomogne da učiniš sve? Nekog ko će ti pomoći da shvatiš da nisi sama. Znam da se plašiš. Svega. Plašim se i ja. Ali ne idem nikuda. Jer, došao sam da ostanem.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s