Dobro je što ćutim

Dobro je dok postojim, i ono što ne izgovaram dok pokušavaš naslutiti. Ne želim da osetiš šta preskače u mom glasu. Ne želim da opipaš šta struji mojim venama dok se boriš sa mnom da ti se otvorim i predam. Dobro je dok se ne dajem. Progutaće te haos koji je u meni ako te okusi. Zgrabiće te kandže mog beznađa, a ne zaslužuješ. Dobro je dok im ne dajem na tebe, i što te štitim. Ali, ti to nikada ne smeš saznati. Zato ćutim. Dobro je što još uvek imam snage da izdržim. Da ne izgovorim, da ne posustanem i raskrvarim kolena padajući pred tobom. Ne želim da me vidiš kako padam, kako izgledam tada. Puštam da traje, da se skuplja ovaj pepeo u meni sve dok ne postanem pepeo. I puštam da se boriš sa mojim bitkama, misleći da su i tvoje da ih vodiš. I žao mi je, ali ne odustaješ. Nije dobro što ne odustaješ. Možda je to trebalo da se desi, možda čekam da se desi. Samim tim odbijam sve mogućnosti približavanja tebi. Zagrim te i osetim. Osetim ti otkucaj srca, srce na srce, zgrčim se u tvojim rukama. Ćutim koliko ludim dok stojiš preda mnom i čekaš. Čekaš da mi usne skliznu preko tvojih usana, čekaš da padnem u ambis tvojih emocija. Izluđujem te, vrištim u sebi da čuješ ono što je zaista potrebno da spoznaš. Možda i ne. Dvosmisleni besmisao jedne lutalice, a savršeni sklop smisla i razuma da je sve i ništa jedan deo kompasa da me pronađeš. Želiš da prođeš prstima preko mojih ogrebotina. Ali, šta ćemo sa novim ranama? Možeš li da probaš svežu krv koju mogu pustiti da ispuni i tvoje arterije? Nije dobro što misliš da s dovoljno razuma možeš upoznati u potpunosti onog koji zna s prioritetima. Nije dobro što naslućuješ ono što nikada nećeš osetiti kao ja. Tvoj razum se sa mojim ćutanjem ne može takmičiti. Ali, emocije su varljivi predatori. Dobro je dok ćutim, koliko knedla izbrojim u iščekivanju tebe da se pojaviš. Tetoviram ti ime glasovima u glavi, rečima po telu. Crtam tvoje odraze i spoznajem nemir. Čujem odjeke utopije, dodirujem ti granice, prelazim ih. Držim te jednom rukom na ivici rasula, drugom te vratim na vrh. Znaš da nisam ništa dobro, ali me tako vešto posmatraš. Pucaju mi usne od nedostatka tebe, ti si mi omiljeni teret koji rado nosim na leđima. Čak i u trenucima kad vreme staje i vraća se, ti se uporno nastavljaš. Čak i u međuvremenu kada minuti polako prolaze kad se naši svetovi pomiču i sudaraju jedan s drugim. Ali dobro je što ćutim, sve će postati abnormalno ako prestanem da ćutim. Ne slušaš mi glas danima, ali mi čitaš sa usana. Ne vidiš koliko daleko moje misli putuju sa džakovima prenatrpanim strepnji, ali putuješ sa njima, olakšavajući mi put. Dobro je što ne znaš koliko njih nosim, ali nije dobro što možeš osetiti njihovu težinu. To ne mogu promeniti, ali ćutim. Ćutim o svemu dodatnom što te može uništiti. Ne zaslužuješ ni jedan kamenčić na ramenima. Dovoljno ih nosim ja. I naglašavaš emocije, zanemaruješ šta ti pokušavam prećutati. Vrisak i razaranje, zidovi među nama koje nikako da učinim debljim, štede na pogrešnom mestu. Ti ih rušiš. Ja te upijam. Ti pokušavaš mene. Razlike se dele, ali se i pronalaze i množe sa tvojom netaktičnošću koraka da stignu moje. Um kao tempirana bomba, srce pokidano, a opet ga popravljaš. Drhte mi kapci samo da zadrže tvoj pogled u njima i zarobe ga. Ali, plašim se da vidiš ono što se krije iza njih. Ne znam kako ćeš se izvući. Zato je dobro dok ćutim i pokrivam te onim što mogu, da te sačuvam od oholosti monstruma koji grebe ispod tankog sloja moje kože. I moj se strah boji. Boji se tvoje upornosti. Ali, ne dajem na sebe. I ne dajem na tebe, nikome i ničemu u meni što me kida da izađe i uzme te. I ludim dok se mačujem sa oštricom svog dodira koji te može povrediti ako mu dozvolim. Ako spustim štit, ako prestanem da ćutim. Nemo i gluvo odajem tajne koje nisam pre, ali ti znaš kad je vreme za osluškivanje, kad je vreme da zaviriš. I onda te iznenadi munja, pogodi te i preseče na pola, ravnodušno i brzo. I potom je na kratko tišina ponovo podnošljiva, i ima za tebe razlog i svrhu, ali ponovo nikada suštinsku. Iscrpim te u zabludi tragičnog heroja i palog anđela sa veštačkim krilima i ponovo ispunim svaku rupu koja ostane u tebi nakon pokušaja da čuješ šta to šapuće moje ćutanje. Osetim tvoje promrzle prste, stavim ih na ispucale usne i udahnem te u pluća samo da te izdahnem kad osetim da ti je previše. I idemo ispočetka. Ne odustaješ. Nije dobro. Vreme stane pre nego što napraviš korak do mog ulaza u bunilo. U tom trenutku ne dotičeš ništa sem vlažnosti vazduha među stvarnosti i enigme mog neravnomernog disanja. Vapiš za toplinom u meni, a ja za tobom. I stavljam presudni akcenat na ljubav prema tebi, ali taman kad odlučim da preovlada, zakočim na mestu početka gde te želim odvesti. Shvatam da ne mogu, da ne smem. Ne zaslužuješ da osetiš sve ono na šta su moje kosti navikle. Otupele, slomljene, prazne, krhke. Ne mogu dopustiti da te ubije smrt u meni. Da te grize i truje moja podsvest, da te proganja ono što je mene deformisalo. Ali, ako počnem da ti govorim, možda ću morati da te pustim. A nije dobro što ću tako ostati bez snage. Što ćeš ti možda ostati bez mene, što ću ja nestati i ništa od mene neće ostati da se pokupi.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s