Mizerija

Šta se dešava u nama i kakve to načine pronalazimo da uradimo nešto kada nas neko ko nam predstavlja ceo svet, ostavi? Obično, ne tražimo načine da pustimo. Samo to ne, ne možemo pronaći nijedan. Do olakšamo i umanjimo osećaj povređenosti. Da skinemo svoje mučenje i otresemo ogorčenje sa ramena. Umesto toga, tražimo pesme koje nas podsećaju na tu osobu i slušamo ih iznova i iznova. Zatvaramo oči i zamišljamo da hodamo po oblacima, držeći se za ruke i glasno se smejemo, ali plačemo iznutra. Šetamo parkom kada dođe jesen samo da pronađemo onaj isti list u hiljadu nijansi žute koji je pao na naša kolena dok smo se grlili na omiljenoj klupi. Gledamo filmove koji nas teraju da odlutamo u fantazije o tome šta je moglo biti da se nije desilo na ovaj način. Šta nas je odvuklo tamo gde nikada nismo pomišljali da ćemo završiti. Ne mi, ne sami sa sobom. Šta se moglo promeniti, šta smo mogli zaustaviti, a šta ne. Odlazimo na mesta gde smo provodili vreme zajedno i dozvolimo da nas bol gubitka nekoga koga volimo obuzme. Kao otrov koji prolazi našim kostima, ali mu dozvoljavamo da teče, zato što nešto mora zameniti ljubav koju smo čuvali u sebi. A gorčina obavlja taj posao veoma dobro. Razočarenje u sopstveno postojanje koje smo delili s nekim. Izlude nas misli koje obično ne pripadaju nama. Misli koje su postale užasno prijatne, a neprijatno neophodne. Češće nego što ne radimo to, isključimo sebe od sveta, odsečemo taj deo sebe i povučemo se u svoj ambi, ne dopuštajući nikome da dodirne ili podeli s nama osećaj te boli, jer je čak i to sećanje podsetnik na ono što smo nekada bili, vezani za jednu osobu, predani u potpunosti, posvećeni i nečiji. Kada smo bili svoji, ili možda samo izabrali da budemo tuđi? Ne. Menjamo svoj izbor za nečiju krivicu. Ali, ne znamo drugačije. Nismo navikli da će biti uopšte nešto drugačije, jer smo imali sve u jednom stisku ruke. U jednom pogledu, dom. A sada ne živimo tamo više. Sada je mrak naše obeležje. A mrak nas ispunjava adrenalinom, mrak koji proizilazi iz očaja. On je naš pokretač. Mi smo njegovi robovi. Prekrivamo oči tragičnom stvarnošću i prihvatamo sve što padne na nas, jer je i to bolje od padanja uspomena. I sve je to samo deo eventualnog puštanja, biti naviknut na uobičajeno prisustvo apsolutnog odsustva. Zdravo je, sve dok znamo kada da stanemo. Trik je u samokontroli, a kako je imati, kada nas kontroliše mizerija? Zarazna je. Navučemo se na nju, uvuče nam se pod kožu. Kako nas pokreće, kako nas baca s jednog kraja pakla na drugi, kida i grebe svojim kandžama. Svuda je u nama i gorimo u njoj. I u osećaju da nemamo ništa više što se može uporediti s onim što smo imali. Osećaj da niko nije tu za nas je zarazan. To prožimanje usamljenosti, usađeni jecaji za nepoznatim, tiho šaputanje onog djavola na desnom ramenu koji nam govori da moramo voleti tu bol. I ponekad, samo ponekad, pokušamo da zamenimo zavisnost za osobu koja ima sklonost da nas povredi ponovo. Jer, svi smo mi kamuflirani mazohisti. Prija nam bol, prija nam agonija. I kažemo sebi da ne radimo to. Ne. Nikako. Da ne uništavamo šta god bilo predodređeno da bude naša budućnost zbog jednog poglavlja prošlosti koji nas drži u lancima. Lakše reći nego uraditi, kao i uvek. Ali ono što bi trebalo da bude samo deo procesa zaboravljanja nekada se ispostavi da postane naš način života. I tako traje. U nedogled. Ne možemo prekinuti, ne znamo da li bismo želeli. To je taj famozni začarani krug u kome plešemo sami sa sobom, nedefinisani i raskomadani. Tragično nastavljamo istu priču, ali ovog puta kao način života. I odbijamo da pustimo bilo koga unutra, da bude tu za nas, zato što smo ubedili sebe da smo na kraju svi mi sami na svome i niko ne dolazi da nas spasi. I kažu nam da ne dozvolimo da taj proces nastavljanja dalje postane princip po kome ćemo živeti. Da ne dozvolimo da ono što bi trebalo da bude rana koja će zaceliti vremenom postane ožiljak koji nikada neće nestati, jer je tamo negde čitav svet koji je stvoren da ga osvojimo. Ali, lakše je reći nego učiniti, zar ne?

4 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s