Tog dana sam čula sve…

Često je bio agresivan, napadan i demonski nastrojen. Želela sam da budem tu za njega, čak i kada nije mogao da me smisli. Želela sam da zna da može… može da mi ispriča sve, tu sam. Želim da budem tu kad se oseća najgore, kad je podeljen na toliko strana. Čak je i njegova ličnost podeljena u toliko situacija. Nekad mi je teško da ga gledam, nekad ne mogu da ga pronađem i vratim sebi. Glumi da je nezainteresovan, ali zapravo želi da vidi svaki inč ove planete. Glumi da je najgori, ali ja znam ko je on. Ja znam šta njemu treba, ali neće da me prihvati, ne uvek. Većinu vremena mi priča da je sve u redu, da je dobro, da je zadovoljan. Ali nije. Sleže ramenima svaki put kad pitam kako je i kaže da se oseća fantastično, sa blagim lažnim osmehom. Ko se još oseća fantastično? Ja sigurno ne. A znam, ni on. Bila sam uplašena u početku, priznajem. Ne vodi se emocijama, nikad. Uvek satima priča kako je logika jedino ispravno rešenje. Kako su emocije suvišne u donošenju odluka. Kako je bitno ostati racionalan, bla, bla. Ali volim to. Volim što je oštećen, možda je pogrešno, ali… ne mogu da prestanem da razmišljam kakav bi bio da nije takav. I mislim da je predivan, takav kakav jeste. Večiti anđeo u borbi sa demonima ili demon koji odbija andjele. Sve ili ništa, ništa ili sve. On je sve, ali bira da je ništa. Nosi ožiljke, kako po telu, tako i unutar njega. Bio je glavna meta za slepo pucanje, stajao je ispred svih i primao sve metke. Kasnije je ostao sam, a svi oni su držali oružje, ispred njega. Tog dana sam čula sve što više nije mogao da drži u sebi. Osetila sam koliko je razapet, pokidan, iskasapljen na komade. Pričao mi je gutajući knedle, želeo je da znam njegove razloge. Satima je pričao uz limenku piva. Jedna limenka, toliko reči u njoj. Inače prezire alkohol, verujem da postoji dobar razlog za to. Pričao mi je koliko je izgubljen, koliko je usamljen i prestravljen. Moj zaštitnik, pao je ispred mene u suzama, jecajući da nije želeo ovo. Ali ja jesam. Morala sam da znam i znala sam da ću saznati jednog dana. Šta ga tera periodično da se ponaša kao uličar, klošar sa ulice. Znam da to nije on, poznajem ga. Bila sam staložena, morala sam da budem u stanju pripravnosti. Nisam ništa pitala, samo sam bila njegova, ona koja sluša sve, uvek. I dobre i loše reči, mislim da ni sam ne zna šta je sve rekao. Ali više nije mogao, nisam ni ja. Moj štit protiv svih, pokazao mi je da su najjači uglavnom najslabiji. Glumac, tačno zna šta radi. Krio je svoje lice toliko dugo. Ali maska je pucala, delovi su polako pucali kao porcelan ispod njegovog ponosa. A kako su pucali, tako se kidalo i njegovo srce, deo po deo. Svaki od njih je pričao svoju priču, beskrajni niz nepodnošljivog bola koji ga je terao da potisne emocije i brani se racionalnošću. Ne onom površnom, već oštrom i unapred znanom sebi, jer je predugo dodirivao svet rukama prepunim trnjem. Jer on je bio taj koga su obeležili ožiljcima, da se po njima prepoznaje. Ja sam znala koga volim, ispod njih se dobro krila osetljiva koža i krhke kosti, stvorene da ponovo osećaju svom svojom preostalom snagom. I sustiglo ga je sve što pred mojim pogledom nije mogao da zadrži u sebi. Ali tog dana sam čula sve, sve što je trebalo da se zakunem da ostajem njegova, trebao mi je razlog, trebao mi je pravi on. Tog dana me zagrlio najjače, i od tog dana sam osetila kako se komadi njegove razbijene duše vraćaju u normalu, nasmejao se…

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s