Otimanje bola

Voleo bih da mogu
da razumem na koji
to način tvoj glas
drhti kada govoriš
o požudi.
Kako ti ruke krvare
i nestaje boja kože
kada me dodiruješ.
Da li je to zato što
žudiš da probaš druga
srca i zavedeš ih
usnama kao što si
zavela svaki deo
mog razbijenog bića?
Voleo bih da znam
zašto tvoja ljubav
osakućuje moje
nekada oštre ivice.
I kako me možeš
voleti kada sve
tvoje misli oslepljuju
ono što ti je pred očima
i lutaju negde daleko,
tamo gde nema
mesta za mene?
Zašto imaš ovu
nejasnu potrebu
da pobegneš svaki put
kada me osetiš toliko
duboko i stvarno?
Da li su tvoje oči
samo prazni kovčezi
u kojima tela tvojih
ljubavnika i njihovi
ostaci popunjuju tvoj ego?
Možda sve pogrešno
shvatam i moram
da gurnem sva ova
pitanja pod tepih
dok slušam svaku tvoju reč.
Znaš tačno šta da kažeš
da bi me smirila i
utišala moje oluje.
Ali, bol ne dolazi odatle.
Tu grešiš. On je u meni.
Gori ispod mojih kostiju,
grebe zidove mog srca
i tera me da vrištim
dok mi svaka vena
ne pukne i ostane
od mene isti onaj pepeo
koji skupljaš od bivših ljubavnika.
I opet, smejem se. I dalje.
Zato što ti nećeš biti ta
koja će uzeti moju dušu.
Već je uzeta. Već je nestala.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s