Plamen i pepeo

Ne plašim se vatre, nikada i nisam. Gledala bih u nju dok mi oči ne izgore, a ruke same krenu da dodirnu tu ekstravagantnu pojavu koju sam uvek povezivala sa metaforičnim aspektom samo jednog dela strasti u meni koja je nepotpuno dahtala za mojim vratom da je pustim da izađe i raskomada sve što udahne. Žudela sam krvnički da iskidam kožu sa kostiju stapajući je sa vatrom. Da me zaboli, ali prijala bi svaka opekotina. I glas u meni bi mi govorio da je deluzija, i da je takve veličine da me progoni u paranoji i sopstvenoj bezvrednosti grešnosti koja bi mi se javljala u melanholiji. Ali, moji glasovi su bili uvek savršeno usklađeni sa mojim demonima. A ja, ja sam uvek umela da poslušam one koji su preko svojih usana imali povez napravljen od požude i bluda, čekajući da ih oslobodim, da vrište, da kidaju zvuk dok ostane samo eho. Čak i tada, čula sam šta mi govore dok gutam vatru očima koje su prepune prašine, perja i voska. Topile su se zajedno s mojim “običnim” ljudskim porivima. Ali, ja sam nešto više od čoveka. Dok posmatram svoje izobličeno lice u njoj, dopada mi se ono što vidim. Nikada više nisam ličila na svoju unutrašnjost nego tada. Svaki atom je lupao u meni, udarao moje tkivo i podsećao me da sam rođena da gorim i da uživam dok nestajem i ponovo nastajem u njoj. Nikada nisam bežala od kradljivca mojih najdubljih želja. Dopuštala sam da mi priđu taman toliko da ih pretvorim u pepeo. I adrenalin u meni je bio hipnotizirajući. Moje postojanje je dobilo smisao samo onda kada sam bila u sinhronizaciji sa svojom pravom prirodom, sa strašću koju niko nikada nije mogao obuzdati. Niti podneti. Manifestovala se provokacija te vatre na svaki grandiozni momenat u kome sam osećala da je moram ugasiti. Prisiljena i saterana u ćoškove koji nikada nisu bili definicija prostranstva u meni. I uvek sam znala da je vatra ono što predstavlja svaki moj skriveni nagon i evokaciju na nešto suštinski u meni. Ne, nikada se nisam plašila vatre, već onoga što će se desiti kada se ugasi. Kada mi je neko pokuša oduzeti. Da li ću se ponovo dići iz nje ili postati ostatak njenih ostataka? Da li će pepeo ostati ili ću ja postati deo njega? Šta ako ugasne, kada ja najviše gorim? Šta ako me strast raspali u plamen večnosti i ostanem u njegovom lavirintu, zauvek izgubljena. Dim, para, magla, ništa. To je sve što je ostalo od mene. Vetar prolazi kroz mene kao da lebdim, kao da ne postojim. A sav prostor je moj i namenjen meni. Sav prostor je sačinjen od plamena koji prožima moje telo i u venama će mi ostati samo pepeo kao protok mog početka i kraja u vatri i ništa osim nje.

2 Comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s