Miris kože koja gori

Da li koža prikuplja mirise dodira? Šta ako je naše telo prikupljač tragova svakakvih dlanova i tuge? Nevidljivi ožiljci na koži i duboko ispod nje. Da li ti isti ožiljci bole kada stoje dugi niz godina? Ili se samo šire poput melanoma na koži? Osećamo li krugove pakla kako prave lavirint duboko u nama ili smo sami pokretači tih krugova? Šta nas podstiče da žudimo za grehovima, a odbijamo mogućnost lečenja? Koliko smo daleko spremni da idemo? Prizivamo grehove, plašeći se od njih. Menjamo tela misleći na stara. Koliko smo jezivi kad svesno posmatramo drugu stranu u ogledalu? Klize nam prsti tamo gde je hrapava površina, imuni na prepreke. Pružimo ruku i osetimo ožiljke kao upozorenje. Ne čujemo toplotu u glasu, već jecaj u načinu disanja. Stvari se menjaju, kažemo. Svesni pokretači svega, pravimo se nesvesni. Greh je istraživati. Da li voliš ožiljke? Priznaj sebi. Da li te oni prave boljim? Da li ti oni kontrolišu unutrašnje demone i nagone? Neke rane nas ojačaju, neke nas učine ranjivim. Ožiljak koji je nevidljiv, onaj koji se provlači ispod svakog atoma našeg bića i koji grebe površinu kože ispod prvog sloja, onaj koji nam šapuće u predahu između onoga što osećamo dok ispuštamo poslednji dah neživota za koji mislimo da udišemo. Ali se ne vidi ništa, zato što je nirvana naš pokretač i ono što nam uzima srce iz komore, da ga još jednom uzmemo u dlan i shvatimo da samo preživljavamo. Dan po dan, ožiljak po ožiljak, u paranoji jednog beskonačnog vriska. Pomešanost iluzija i deluzija nas može odvesti u vremensku kapsulu iz koje nema izlaza. Prelistavamo događaje i tražimo razloge za ovaj ili onaj događaj, kao da su sećanja usputna enciklopedija. Zatvorimo oči i dodirujemo telo, svoje ili nečije. Suva koža puna opekotina. Tajne sahranjene u svakom ožiljku. Ćutimo i čekamo da nas pitaju, a zatim odemo. Ne ostavljajući nikakve odgovore, prave ili pogrešne. Večito se krećemo u poljima punih pokretnih mina. Pucaju oko nas, zatresu nam postojanje. Ljudi. Mine. Klizimo između racionalnosti i svega što nije. Kotrljamo se, želeći da osetimo svaki trn zemlje, kamen kako se odbijamo od njega. Želimo modrice, razloge. Kotrljamo se u mrak i zaboravljamo dan. Kao da sanjamo loše snove osećajući bolove. Prolazim kroz plamenove uživajući u mirisu svoje kože koja me podseća na sopstvene gubitke. Nikad na druge, nikad na sebe. Uvek na pakao i poraz. Mirišem na leš koji je kremiran, to je moj miris. To je miris kože koja gori. Ne dodirujem ljude, ne dodiruju me. Nemoguće je odustati od bola, nemoguće je ne obraćati pažnju na njegovu moć. A bol nas ispunjava. Kako god bilo shvaćeno. Čudna čakra koja odjednom izbije i razbije sve kosti, krckajući pomeram prste da stisnem ruke. Taman pomisliš kraj, ali tek počinje. Kraj nije ni na vidiku. On je ispod svega, on je skelet našeg postojanja. Našeg trajanja kroz nepostojano, našeg brutalnog kidanja mesa da izađemo iz kože jer nam je pretesna. I gorimo, i osećamo mirise, trulež i čemer. Koža koja miriše na bol. Naš opijum. Ili otrov? Svejedno. Naš. Sve je naše, a ništa nije. Sve je ništa dok se pretvara u prah. Dugo nakon kremiranja, ja postojim i dalje. Gledam na sebe, još jedan ostatak ostataka sivila i vatre. Porazni sluga svom bolu. Bez dodira se stiskam i ne dodirujem ono što je na vrhovima podignutih ruku da dobiju smisao nečega. U zabludi padam, ali haotično se dižem dok vrištim i previjam se u sopstvene kosti. Stojim na njima, lomim se, spajam se. Postajem deo dna, postajem dno. Postajem kamenje i vučem svoj teret kao da sam sastavljen tako. Ulazim u hipnozu i predajem se pukotinama u svojim očima. U šupljinama svog uma. I kao da mi se kotrljaju zenice dok prodirem kroz metalni oklop misli. I kradem šta stignem, od onih koji ostavljaju trag kao moj, ali nikada nije isti. Nisam ni ja. Ali da li sam? Kao biće ili duh koji progoni moj duh? Koža mi ne pristaje. Ali miris mi tako prija. Znam napamet anatomiju tela, svaki nabor i kreaciju svog dodira preko izgorele kože. Upijam vlažnost onoga što kaplje ispod kapaka. A ne znam šta je. Znam da mi odgovara način na koji gorim u sebi. Električna energija i gorko-slatki ukus histerije na mojim usnama. Pukle su. Pucam i ja. U vazduhu je ostao taj miris. I moji atomi koji se razbijaju u njemu.

1 Comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s