Sanjao sam san

Sanjao sam san u slomljenom,
hladnokrvnom svetu.
O svetu bez pukotina.
Gde smeh neograničenih sanjara
odzvanja i postaje zvuk
koji se razbija na bezbroj tonova.
San o svetu gde integritet
teče kroz ruke ljudi,
a ne razliva se u krvave reke nemorala.
Svet gde nismo potklekli
onima koji nas ne prihvataju
onakve kakve smo,
i žele da promene suštinu
u kojoj se izdvajamo.
Gde staklene ruke
ne moraju držati nepotrebne terete.
Već da se razbiju,
slobodno i sa lakoćom.
Hladni pesak pozdravlja
moja hladna stopala,
a moje misli lutalice kroz beznađe.
Dok se vetar igra mojim
spaljenim sivim senkama,
ometajući moje rane,
donoseći mi dugotrajne uspomene,
neka daleka sećanja.
Sanjao sam san lebdeći iznad svog tela
u raskomadanom svetu
sa delimičnim ljudima,
zverima i robotima.
Kao što krici straha kidaju kosti,
kao što gladne oči gutaju prazninu,
razbijena budućnost viri
kroz slomljene prozore,
kao što civilizacija leži zbunjeno
pred stopalima svojih stvaraoca,
tako ležim i ja sanjajući san
o beskrajnosti čovekove istrajnosti.
Ostavljen na milost i nemilost
višim silama koje me vrebaju
i mešaju me u svoju komplikovanu ukrštenicu.
Da se uklopim negde,
da budem povezan sa nečim.
Još jedan dat, a ukraden i izvrnut
deo psihološke strukture,
ali neophodan.
Skupljajući oštrice
koje su me promašile,
sastavljam sebe u drugom konceptu.
Lažirajući svoj trenutak
smrti u nepoznatom vidu
astralne projekcije, vraćam se sam sebi.
Polako, ali sigurno. Sanjam.
Krpeći komadiće žalosti
preko slojeva iskidane kože,
zaboravljam da napravim čvorove sreće.
U zemlji nacrta i planova,
tražim pripadnost koja mi je nekad pripadala.
Sanjao sam san u paranoičnom svetu
zaboravljenih ideala.
O mestu koje prati bujnost ljudskosti,
o zemlji koja nije ograničila
ljude na nevidljive granice,
o zemlji u kojoj su anđeli sišli sa neba,
a nisu uzeli oblike loših demona
i zahtevali naše duše.
Iz agonije bezgrešnog,
sa iskopanim dušama,
zamotan u velu neizrečenih zločina
i metaka koje probijaju čovečanstvo,
sanjao sam san iz slomljenog sveta.
Iz razbijenih očiju sa ponekim
isprekidanim snovima.
Iz srca koje je čekalo,
zadržavajući dah,
da udahne život.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s