Goli do srži

Oseća da se nasilje nad celokupnim postojanjem i istrajnošću u svakoj emociji nekako treba zarađivati – ili ga je potrebno zaraditi. Čak i zaslužiti. Uživala je u svojoj sposobnosti da sa lakoćom oduzima njegove metaforične unutrašnje ekstremitete. Ispunjavalo je to da se oseća potpuno na način na koji se samo on može poistovetiti s tim. Uhvatio je za kosu i vezao bodljikavom žicom od požude i čežnje. Crno ispod očiju, razmazan karmin boje trešnje. Ubrizgavao joj je bol. Gledala ga je kako se savija od nepodnošnjivih bolova u kostiju gledajući je kako se neumoljivo bori da mu pokaže kako on ispija njenu krv I zaslađuje se. Da li? Znala je da je gorka i otrovna, ali mu je bila neophodna da preživi. Sadista I mazohista. Jedno drugome letargični, a najjači afrodizijak. Trpe i potapaju se u onome što kreiraju da ih razara. Njihovi jecaji čine deo uzročne strukture i čine je emotivno rezonantnom. Neviđena dela mogu biti brutalna i uticajna na nasilje koje se pokazuje – možda i više. I ona je znala šta da mu otkrije, a šta da sačuva za sledeći put kada jedu I grizu usne jedno drugome dok se ne zasite. Dva bleda stvorenja, sažvakana od demona, izlaze iz mraka i tresu svojim lancima I obmotavaju ih oko vrata. Eksplodiraju dok postaju jedno i njihove čestice se konačno pretvaraju u kiseonik koji udišu… dug, bezizražajni period potiskivanja laži koliko god mogu, produbljujući uspon, podizajući uloge, dok se konačno ne otkrije ono što je skriveno u tami. To je isti razlog zbog kojeg se penju na liticu i stavljaju nogu napred u otvorenom prostoru i povlače se. Izazivaju košmar. Nikada se nisu osećali bolje nego u tom trenutku. Podsetnik na njihovu smrtnost. Za njih bezbedno bavljenje tom dozom adrenalina. Njena koža na njegovoj, gori i miriše na greh, na krv, postaje bezbojna i gruba. Uzima je divljački i baca o zid, ostaci te kože koja mu je podloga za duplu dozu agonije, mu ostaje ispod noktiju i prija mu. Kopajući dlanove tim noktima, jedino što se vidi su nabori koji postaju oštrice i kidaju sopstveno meso. Kidaju njeno, kidaju njegovo. Tkivo koje se razmnožava i postaje jedno. Vrište dok im ne izađu vene i pucaju arterije kao što puca njihova nasilnička priroda u trenutku vrhunca u kome su gospodari tame. Grade udobnost u kojoj se sjedinjuju, da bi je srušili onda kada postane pretesno da dišu individualno. Paradoks i zagonetka, kontrast i delimična fraktura, zajedno zaluđeni u onome što psihologija ne može definisati. Mentalni haos ludila I bunila u isprekidanim proporcijama bezdušnih lica. Goli do srži, razbijenih ćelija i zenicama indigo boje, guraju jedno drugog u ambis i zatrpavaju se bespotrebnim idealima, svesni da samo postoje u svetovima čija je izuzetnost definisana anomalijama.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.