Senka značajnog čoveka

Posmatrao sam Smrt,
sa strane, diveći joj se,
No nikada nisam imao
hrabrosti da joj priđem,
delovala je tako nedodirljivo,
tako netaknuto i nevino.
A onda sam osetio,
nju, toliko blizu;
šupljina kostiju je odzvanjala
njeno ime, uporno…
Osetio sam miris njene kože,
taj miris je nemoguće odbiti.
Povela me sa sobom,
mislima i u njima.
Gledao sam u nju, satima.
Bio sam opčinjen.
Stajala je ispred mene,
drhtao sam gutajući knedle
pune grehova i kajanja.
Oblivao me hladan znoj,
emocije su izazivale
eksploziju u očima.
Tako sam želeo
da plešem sa njom,
jedan poslednji ples.
Pitao sam je da li je za ples,
znao sam da neće odgovoriti,
poklonio sam se;
poljubivši joj ruku,
gledaći je ravno u oči,
pravo u to ništavilo.
Ledeni pogled,
hladniji od nje same.
Uhvatio sam je za ruku,
znam da je dugo čekala taj ples.
Čekala je posebno mene,
nije želela da me uzme pre vremena.
Sa mnom nije sebična,
nisam ni ja sa njom.

Posmatrao sam Smrt,
bez straha sam prešao
na njenu stranu,
uživajući u bolu koji mi zadaje
dok me čvrsto drži za ruku.
Ovo je posebna vrsta plesa,
doživljava se jednom,
ne uvek sa njom.
Nekad je iznenadna,
nekad je tu Ljubav,
nekad Patnja.
A ja sam želeo samo nju,
ništa osim Smrti.
Drugačija je od ostalih,
zapravo je oduvek deo mene.
Nekad mrtav, nekad živ.
Ali njen, uvek njen.
Plesali smo na podijumu pakla,
smejao sam se zarivajući
svoje oči u njen osmeh.
Ne pušta me, voli ovaj ples
sa Senkom značajnog čoveka.
Kasno sam shvatio,
šta sam joj sve predstavljao.
Elem, imamo celu večnost
za posmatranje
zagrobnog života oko nas.
Postaćemo kao jedno,
svetlost će me pretvoriti
u još jedan Zaborav.
No ona nikada neće
zaboraviti ove naše korake.
Trajaću večno, zbog nje.
Slušajući nemoćne jecaje
nekadašnjih egocentričnih umova
koji se spajaju u epicentru njene moći.

Posmatrao sam Smrt, ja,
Senka značajnog čoveka.
Tako su pričali, slušao sam.
Pričali o meni, dok sam išao,
da zaplešem sa njom,
poslednji put.
Rešio sam da je očaram,
da vidi koliko smo slični.
Ima tu moć, ako trepne,
da samo iščeznem.
Posmatra me Smrt,
zaintigrirano, sa poluosmehom.
I konačno šapuće poslednje reči
koje ću jedini ja da čujem,
da me ne preuzme Zaborav,
magni nominis umbra…

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.