Ožiljci

Šta mislite o ožiljcima? Šta zapravo obeležavaju? Da li rat ili kletvu? Da li bol ili sreću? Da li su ožiljci privlačni? Šta ćemo sa ljudima kojima se lice ne vidi od ožiljaka?
Stavljaju masku, jer ih se plašite. A da li vidite svoje ožiljke? Mnogo je nas iskasapljenih, no ne vidite svoje telo pored drugog tela. Uvek se gleda tuđe, uvek je tuđa bol lakša za podneti. Lakša za videti je. Dok ne dođe red… na vas same. Pritom ne pišem samo o ožiljcima na koži, to je samo površina. I okean je plave boje dok ne zaroniš u beskraj, postaje crno, izgubiš se. Režemo uspomene, nesvesno. Graviramo inicijale po srcu, pumpamo toksičnu krv. Dobijamo ožiljke, a ni ne znamo čemu služe. Imamo ih, ali ne pamtimo razloge. Nije ludost ako kažem da su umetnost, zar ne? Ožiljci su umetnost, treba ih voleti, čak i kada su namerni. Ožiljak ostaje, ali čovek nastavlja. Podsećajući se na pakosne momente, ne odustaje od sopstvenog postojanja. Da, ožiljci su neverovatna umetnost. Razni predmeti prave razne ožiljke. Razne borbe i samoodbrane ostavljaju velike tragove. Skrivamo ih ispod odeće, skrivamo ih ispod kože. Dok nas neko ne upozna, dok neko ne pogleda kroz njih. Mogu biti tamne i svetle boje, zavisi… ali ne mogu biti bolni kao u toku zarastanja i nastajanja. To je njihova lepota. Prođemo rukom i osetimo ih, reakcije su različite. Znamo da rana zaceli kada koža obavi samostalno isceljivanje nakon povrede koja joj je nanešena, namerno ili ne, iz nekih drugih postupaka ili perpektive koja takođe može poseći tkivo koje postane ništa sem mrtvog i u svom umiranju se pretvara u umetnički izraz jedne ili više emocija. Kao što je u neoštećenoj koži formirana zaštitna barijera protiv spoljašnjeg okruženja, tako mi pravimo granice i barijere da ne dođe do povređivanja, pa da ceo život gledamo svoje ožiljke na izokrenut način, pogrešan i možda, nekad, neko od nas ih posmatra kao najdivniji dokaz nadvladavanja onoga što nas je nateralo da krvarimo, da prođemo vrhovima prstiju po njima i osetimo svaki nedefinisani nabor kako nas podseća na ono što jesmo, ili nismo, ponovo diskutabilno, zar ne? I isto tako, kada se barijera ošteti ili ukloni, pokreće se orkestrirana kaskada biohemijskih događaja u popravci oštećenja, pa zar to, pomalo zastrašujuće za zamisliti, ne liči na pokretanje neartikulisanih emocija, mrtvih i živih, kao grubo, mrtvo tkivo koje se obnavlja, a ostaje tako posebno prelepo i božanstveno? Zar ne mislite da su sve te vaše ćelije koje su programirane da se uklone, preuređuju, stvorene da kreiraju mapu na vašem telu koja je povezana svakim iskustvom i događajem koji vas je posekao ili pomogao da prekrijete po koju staru ranu? I nekadašnje, tako živo i meko tkivo umire ispod kože, oko unutrašnjih organa, u srži vaših kostiju, a onda i na površini, grebe, zaboli na način na koji samo vi znate i povlači različite okidače terajući vas da se zapitate čemu ti ožiljci služe, i da li uopšte imaju značenje ako je po svemu sudeći u vašem delu podsvesti beznačajno ono što ih je izazvalo? To ukazuje na moguću vezu uzrok – efekt između dva faktora, faktor sveukupnog sadržaja onoga što prihvatate i volite, i onoga čega se stidite i bojite pokazati. Sebi, drugima. I ispod dodira osećate nešto od čega zadrhtite, i ponovo postavljate sebi ista pitanja, vi, koji stiskate oči dok vam vene ne izađu ne bi li prestali da gledate u te, neobično izgravirane divne ožiljke, tražeći poentu koja će odgovarati racionalnom objašnjenju. A vaša koža se akumulira u najdubljem nivou potkožnog sloja, izolujući vas od hladnoće i topline. Na šta vas to podseća, kad stavite zaštitne obloge, maske, zavoje i obavijete sebe lažnim prihvatanjem svega što vaši ožiljci govore o vama? Posečeni smo i polumrtvi, ali često ne vidimo onaj kutak našeg sveta gde živimo i dišemo slobodno, baš tamo gde niko ne bi zavirio, sem nas samih, kada to sebi dozvolimo. Kada dozvolimo sebi da u prigrlimo naše ožiljke, tamne ili svetlije boje, da ih zavolimo u potpunosti, prihvatimo, jer oni su naši. Ništa više od toga ne može pripadati nama kao oni. Niko nam ih ne može uzeti, niko ih ne može izbrisati, mogu se kamuflirati, ali ne mogu nestati. Čuvaju nas, onda kada se mi borimo da zamaskiramo njih. Iz neprijatnosti, straha, ili unakrsne borbe sami sa sobom. I čovek nastavlja dalje, hoda i bori se, i kida, i ruši sve ispred sebe, ali u njemu su dugo, i biće, ruševine koje među svojim ostacima kriju priče svakog prethodnog, sadašnjeg i budućeg ožiljka.

Autor: Tamara Stamenković

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.