Ekstaza

Stanje u kojem dominira doživljaj natprirodnog zanosa, osećanje beskrajne radosti, najviši nivo ushićenosti u kojem čovek kao da izlazi iz sebe samog, gubi svest o sebi i stapa se sa apsolutnim. Ekstaza kao paranormalna igra gde pronalazimo sebe u najmračnijim predelima. Volimo mrak, ali tražimo svetlu tačku, tražimo prosvetljenje. Ali tu je crna rupa, baš između danas i sutra. Između prošlosti i one daleke. Između trenutnih i početnih emocija. Crna rupa, vanvremensko levitiranje. Stanje u koje upadnemo nesvesno, podsvesno želeći to. Život postane opojno sredstvo, kao da ekstaza deluje na um i telo. Lebdimo nad sopstvenim mislima, a onda upadnemo u REM fazu. Živimo život misleći da je lucidni san, volimo, misleći da je to najveći vrhunac. Dišemo, misleći da je svaki izdah poslednji. Toliko atoma nas pokreće, krv struji venama, želeći da se oslobodi. Iskrvarimo toliko puta, od straha da ne dođe do zgrušenja krvi. Doživimo paralizu života, misleći da je to paraliza sna. Nepomično ležimo i čekamo bolje sutra, čekamo trenutak koji menja, koji čupa iz korena sve sahranjeno u nama. Toliko pogrebnih spomenika u nama, nijedan zbog ponosa. Usta su nam suva i ispucala, čekamo život da ispusti po koju kap. Kosti su nam od plastelina, čekajući da budu idealno oblikovane i ponovo sastavljene. Imamo averziju od suočavanja, a suočavamo se sa nevidljivim, kontinuirano upadajući u ekstazu kao nirvanu, najuzvišeniji i krajnji cilj našeg preporođenja. Navučeni da svodimo život na svoje zavisnosti bez koje ne funkcionišemo, ubrzgavajući svojevrsnu ekstazu da bi se osećali obuzeti sopstvenim psihofizičkim stanjem. Navučeni da budemo deo realnosti koja odskače od one na koju smo navikli u svakodnevnom paklu. Pauziramo i zapamtimo osećaj natprosečnosti gubeći se u neobjašnjivom, a tako očaravajućem trenutku momentalnog buđenja u međuprostoru našeg uma. U svojoj improvizaciji stvaramo zvukove koji ne postoje, beščujne i haotične, višesmislene i neprepoznatljive. Ali zarobe nas, I dižu prašinu u kojoj se razbijaju naši atomi stvarajući fatamorganu našeg odraza. Telo nestaje, identitet se povlači iz svesti, bez kapaciteta da radimo bilo šta drugo sem da osećamo da postojimo u uzvišenom obliku nekog drugog sveta, van realnog, van uobičajenog. Fokusiramo se na ono što se zahteva od nas, dajemo se, nesigurni i nestabilni, misleći da tako treba. Toliko različitih faktora utiču da dopustimo da kombinacije izazova i ograničenja gube na optimalnosti, uzimajući nam moć da prepoznamo stanje u kome se prepuštamo sebi, oslobođeni. I prepustimo se halucinacijama koje nas pokreću i vode, zarobi nas ekstaza koju je teško obuzdati. Koordinišemo se koncentrisajući se na suštinu našeg postojanja u neprekidnom vrtlogu vrhunca i prepuštamo se zanosu. Zavisni da osećamo, čak ako to znači da iskrvarimo. Čekamo da život napravi korak ili dva, pa da ispratimo svaki. Toliko podignutih kipova strahova u nama, nijedan srušen, nijedan bez razloga. Oči su nam šuplje, čekajući da pokupe smisao onoga što vide. Duhovna euforija i upuštanje u totalni preobražaj svega što želimo, a bežimo i opiremo se. Volimo bol, a negiramo, tražeći nesvesno drugačiji vid istog da nas pokrene. Rađamo se ekstatični u neurotičnom svetu. Donosimo ekstazu na ovaj svet, kao najdublju suštinu života. Život je ekstaza. Pokušavamo da shvatimo taj mehanizam, stvoreni u njemu. U prostoru bez vremena, neograničeni, široki, bezgranično svoji, a zavedeni da živimo u mračnoj ćeliji zatvora iz kog izađemo samo kad smo slobodni da budemo ekstatični. Svojevrsna alhemija, nauka preobražaja, da se ponovo rodimo u nečemu novom što nismo mogli pojmiti, trenutak, upravo sada.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s