Polemika sa replikom Đavola

Grubo zaoštreni pogled u daljinu ne tako dalekog poimanja o famoznom stvoru skrivenom ispod konstrukcije jednog arhitektonskog uma poput mog i otvaranje vrata svemu što mi se podsmeva i pakosno se hrani mojom podsvešću, jer, pretenciozan kakav i jesam, verujem u kvalitete svojih misli, pa je sasvim logično da se đavo u meni hrani ostacima sebe. Neka uđe, stvar pristojnosti. Pre svega, moja dobra volja. Okrenuta svest, horizontalno usmerena ka bezumlju, žulja sive ćelije, a ja se pretvaram da ne znam čemu sve to. Neka veoma neobična, čak uzbudljiva prevrtanja u fiksiranom položaju koja izazivaju diverziju, a istovremeno statičnost koju inače ne posedujem. Ne ide mi baš od ruke da objasnim koji me to mehanizam pokreće, jer su delovi previše dugo izolovani, pa oni zarđali teško funkcionišu. Ali ja funkcionišem. Proizvode ono što je po ko zna čijim pravilima pravilno, pa slegnem ramenima i u čuđenju popravljam one malo više rastavljene i malo manje slomljene. Ne trudim se previše, zašto bih, svesno sam biće da znam s kojim razlogom jesu takvi kakvi jesu. Odavno sam u savršenom redu sa anomalijama svog (ne)savršenstva i drsko ulazim u polemiku sa replikom đavola koji bi da pokupi preostali pepeo iz metalnog kovčega zaglavljenog među rebrima. Razbacujem se elementarnom logikom kojom bi se raščlanile misli I pojmovi u njihove sastavne delove, kao da đavo razume šta je analitika mog arhitektonskog uma. Čak je i meni konfuzno ponekad pojmiti njegovu strukturu i na koji to način se u njemu odvija perspektiva širokog broja aspekata konkretnih formi. Verovatno zato jasno mogu napraviti razliku između replike i pravog oblika đavola u meni. Psihološka predstava i razlaganje njegove celine na prikaz elemenata; suprotan pojam-sinteza. A mene je oduvek uzbuđivala dominacija nad celinama, bez obzira što sam samo pola čovek, pola mašina u višeprostoru preživljenog fašizma u nekoj svojoj metaforičnoj ideologiji. Stavljam u drugi plan neke konceptualne odlike svog ljudskog oblika i analiziram sve mere i dimenzije prostora u kome smo u međuzavisnosti promena ponašanja u odnosu na promene u datom trenutku, kada se ne opirem previše da mi uzme ono po šta je došao, jer sam davno doživeo anamorfozu posle prvog susreta sa đavolom. Postao sam objekat koji, na neki svoj uvrnuti, izvanredan način, prikazuje anatomiju svoje ancestralne forme. I kao takav, moj um se često kosi sa iracionalnom arhitekturom nečega što bih samo ja mogao nazvati antropometrijom, smatrajući da čovekove telesne mere mogu da se izvedu u merne jedinice i standarde za gradnju objekata u samom sebi. Od najgrubljih i najčvršćih materijala, sa znatnom simplifikacijom izgleda, jer sve što je isuviše prenatrpano privlači pažnju apstraktnim evokacijama nestvarnog u nama, a itekako realnog kada to želi biti. Koristim nekonvencionalne metode i aranžiram prostor gde ćemo đavo i ja imati značajni avangardni razgovor o njegovom planu da mi uzme ponovo nešto čega nema, i pokušaj da svojim dubokim, šupljim, a prepunim tame, očima, razlupa moju čeličnu pribranost o slepoočnice koje mi stiska kao da će misli iscureti pred njegovim pogledom i da me rastavi na pomalo nestabilne atome od kojih sam satkan uništavajući nešto što je u meni utrostručeno do monumentalnosti. Razumem, nejasno mu je kako se ne razbija tako lako neko ko je previše svestan svog robotskog postojanja. Demistifikujem sebe, nikad mi lakše nije bilo. Još gore (ili bolje, kako kome), ravnodušno ga gledam u šuplje oči, i zbunjujem svojim fenomenom autodidakta. Nepoznati pojam koji je u apsolutnoj suprotnosti sa apstraktnim u ovom veličanstvenom trenutku međusobne asimilacije. Da li je taj sklad skladan sa mojom isplaniranom akomodacijom? Kako će me identifikovati na teritoriji koja mu je strana, a ipak ubeđen da je njemu sve dostupno i da preovladava ljudskim porivima, gutajući ih i naslađivajući se. Njegova hrana, njegova potreba. Moje potrebe su posečene oštricama zidova koje gradim. Nadmeni perfekcionista. Moji kolaži od polupraznih davanja su van domašaja celokupne slike čovečanstva, pa je zaista nemoguće da smatram sebe samo figurom od krvi i mesa. Mirišem na gvožđe i metal, kosti me ne spajaju odavno, one su samo polazna tačka koja sjedinjuje različite i često protivrečne elemente dovodeći ih do vrhunca kataklizme u đavolu preko puta mene. Kontrast živog stvorenja i mrtvog stvora predstavljen u zavisnoj varijabli u ovom hladnom međuprostoru. Ko se kome ruga? Ko koga pobeđuje? Misaoni eksperiment jednog naizgled komplikovanog stvaralaštva uma vršen na, moglo bi se reći, eteričnom umu jedne astralne projekcije u obliku đavola. Onog ko misli da je meni, kao svim ostalim smrtnicima bitna neka, zaboga, važna pobeda, pa se bori da mi povuče ideološki tepih ispod nogu, ne bi li udahnuo esenciju bilo čega ljudskog što bi inače trebalo da posedujem. Farsa i zabluda, zabluda i pogrešna introspekcija na polu čoveka poput mene. Moj mehanizam je samodestruktivan, ali se i regeneriše sam. Ja sam samo objekat kome je zaista svejedno koju ulogu danas ili sutra ima. Činjenica je da ne može funkcionisati bez mene. I obrnuto. Da li je? Potpuno trivijalna tema za razglabanje. Ali, proučava me i detaljno analizira moje misli, očajnički želi da zaobiđe moju svesnost koja ga teroriše, pokušavajući da se ogrebe za koji trik iz rukava, koji god preostali da se krije tamo. Šteta što je tako slab, kaže moj “arhitektonski determinizam”, budeći provokaciju i gnev u toj ogromnoj, mračnoj pojavi u mom izolovanom prostoru idealnih proporcija koje su nekom pukom slučajnošću jednake percepcijama o njoj. Ponovo mi beži fokus na ono o čemu se ovde zapravo radi, jer beskonačni um ne zna za koncentraciju na određen pojam, zar ne? A čovekov um je prevaziđen kad se sukobi sa nepojmljivim. Pa nazivam i đavola pojmom, iskreno, diveći se determisanosti koju ima. Da me razbije. Da me pokupi i sažvaka. Ali, sebičan do srži, ne mogu dozvoliti da me uzme nešto što samo sebe ne poštuje dovoljno da odustane kad zna da gubi, isto kao što ne mogu otkinuti deo svog mesa. Ta sebičnost me definiše, ponosim se njome kad malo bolje razmislim. S druge strane, vraćajujući se na pomisao na ono ljudsko u meni, dajem šansu sebi da postupim korektno. Kako da mu dozvolim da se nahrani? Zabijeni ekseri i kameni mačevi umesto prstiju. Poseći će ga komadići stakla iz mojih očiju, zastaće mu u grlu zarđale cevi od mojih kostiju. Pluća prepuna maltera koji je služio da poveže nešto što je, čini mi se, bilo vezano za emocije. Izdalo me pamćenje. Ugušiće ga pesak mog vremena u peščanom satu koji je nekada menjao mozak. Istopiće se od prejake temperature kojom podižem hladnoću kojom se branim od sveta. Ne mogu, a da se ne zapitam šta će biti kad ga svi moji delovi razore onako kako mene sastavljaju. U svakom slučaju, kakav bih to “čovek” bio da pokušam da ubijem svog gosta koji me smatra plenom? Mislim da je vreme za posete završeno.

Autor: Tamara Stamenković

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.