S druge strane ogledala

Nepoznata dimenzija sa tragom iza sebe od prelamanja crne boje sa svim nijansama tame i ulazak u nju. Tamne mrlje u plavim zenicama od predugog gledanja u dvostrano ogledalo su se razlivale po njegovim obrazima. Ljupila se koža na usnama, pucao je svaki kapilar u očima davajući neki nesvakidašnji kontrast svih tih boja koje su se slivale niz njegove ključne kosti sve do kolena. Stvarala se bujica na mestu gde se srušio potapajući svoje sumnje o grandioznom postojanju u svetu koji više nije pripadao njemu, svetu koji je držao u šaci, a sada, sada je spustio svoje ruke kraj tela koje je levitiralo u besmislenom međuprostoru koji je delio sa osobom s druge strane ogledala u tako smislenom aspektu svega što je potiskivao da jeste. Iskrivljena kontura lica i posečeni prsti u uzaludnom grebanju po površini nesalomljivog stakla ispred sebe. Vrisak koji se ne čuje odzvanja u nevidljivoj refleksiji. Vidi obrise, tako nejasne i mutne, ali ne može dohvatiti svoj lik. Očima guta svaki odsjaj koji se prikladno pojavi baš kad ga ogledalo odbije od svoje površine. Ali, oči su konveksnog oblika, prilagođavajući se otkucajima srca, gubeći viziju, izazvanu samouništenjem. Koje boje su sada odsjaji i senke u njima? Paleta onih koje kaplju iz očnih šupljine krvareći modru i crnu sa mešavinom tamno crvene. Kako se to sa zdravim razumom može kositi ako je razum odavno izgubio pred neporazivom snagom podsvesti? Obmana u potpunoj deluziji onoga što mu ogledalo želi pokazati. Taj izokrenuti lik nepojmljivog prikaza stvarnosti u trenutku koji je presudan. Tu palu figuru disfunkcionalnog postojanja u sasvim razumljivom kontekstu pronalaženja sebe sa druge strane ogledala. I kida se tanka koža, skupljajući prljavštinu sa duše, pepeljaste boje, pocepana i ništavna. Gleda se i ne zatvara oči, da mu ne umakne odsjaj sebe na zidu, udara u staklo pesnicama, ne znajući ni po koji put, ali se ne lomi. Udara snagom koju čak i nema, ali ne odustaje. Traži sebe. Traži taj privid koji ga ubeđuje da još uvek postoji tamo negde. Ispušta krik, ali se i dalje ne čuje. Paranoja u paranormalnosti uma ga tera da zarije nokte u telo i iščupa svaki pogrešan osećaj koji ga je obuzeo da izgubi sebe gubeći razum istovremeno, ostavljajući sebe tamo gde je lako dostupan onome što ga sada ubija. I nestaje mu daha, trese se u groznici svojih poraza, drhti i nestaje dok nastaje ponovo tamo gde se ne može videti. Polusvestan i polumrtav, ne razlikujući više svetlost od tame, vrišti na sav glas i leži u mutnoj bujici svojih ostataka, gutajući prašinu, boreći se da ustane. Ali, klizi, spotiče se i lomi. Baca pogled na uprljano, izgrebano ogledalo da još jednom pogleda sebe u sebi. Pogled teži od straha, uvlači se kroz netaknutu površinu i prestaje. Poslednji pogled, nedorečen i bled. Gleda sliku svog skeleta u lokvi palete svih boja svojih kapi od emocija. I konačno, odustaje od traganja. Šta više da učini da pronađe sebe? Ne postoji, nema ga. To je obično, ravno ogledalo, i s druge strane ga niko ne vidi, zar ne? Ležeći u svojoj predaji, nepomično i čini se, beživotno, otvorio je oči još jednom, poslednji put i dotakao ogledalo krvavim prstima. Razbilo se i prekrilo ga komadićima stakla. A s druge strane, ležao je on. Istog skeleta, iste boli, istih očiju. Ali, sa drugačijem pogledom. Gledajući u svoju refleksiju. Pružajući mu slabašnu ruku da ustane. Govoreći mu da će se pronaći. Onda kada prvo preživi. Starog sebe.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s