Čija je bol veća?

Etiketiramo ljude, a onda i sebe deleći se po broju onih koji pate, a svaka bora govori svoju priču i onih koji imaju sve, pa šetaju sa razvučenim osmehom ne gledajući na svet oko sebe, ili bolje rečeno na one prve. Kakvim nas onda to ljudima čini, ako se gušimo u masi sličnih ili istih, a bez imalo sličnosti sa onim kroz šta prolazimo? Prebivamo tu negde, podeljeni i ničiji, a uvek pripadajući svom bolu. To je nepromenljivo, zar ne? Mi smo njegovi taoci, tako dugo držani odvojeni od suštinske istine našeg bića, da je bol postao naš identitet, a lica koja ga nose… lica koja su davno prestala biti ono što je pokazivalo naše unutrašnje stanje. I skloni smo tome da verujemo u to da se ne možemo odreći tog identiteta, naš je, utemeljen i prilepljen za svaku kost, za svaki povređeni deo bića. Ali, da li se, održavajući gotovo na aparatima, noseći neku prastaru bol, osećajući bodež u grudima kada udahnemo novi dan, možemo izjednačiti sa onima koji svoju bol nose kao jedini oblik predstavljanja sebi u ogledalu? Da li zaista možete pogledati sebe i reći da je vaša bol najveća? Uporediti svoju bol sa tuđom? Ne možemo da je isplačemo, to je sigurno. Ali, čija je bol veća? Da li bol majke čije je jedino dete silovano i ubijeno? Jecaj u prazno i kidanje na komade pokušavajući da vrati vreme. Ili silovane devojke koja je zatrudnela, a čija je najveća želja na svetu bila da ima dete sa muškarcem koga voli? Da li može ponovo voleti sebe? I kakva je ta bol u odnosu na bol deteta koje je zlostavljano samo zato što je rođeno drugačije, sa defektom ili u pogrešnom telu, mrzeći sebe što je muško ili žensko? Kako završi njegov život kada nikada nije imao prilike da ga živi u telu u kome se oseća svoje? Da li bol roditelja kad izgubi dete? I izgubi još jedno? Pa izgubi i sebe u traganju za još jednim gromoglasnim osmehom ujutru. Gledanje na sat i listanje kalendara ubeđivajući sebe da će se vratiti. Ili bol majke kada rodi živo dete, koje joj umre na rukama? Kada ona umre zajedno s njim. Bol posle sopstvenog umiranja najintimnijeg dela sebe. Da li ste nekada razmišljali koliko daleko bol može otići? I kuda ode, ako je i dalje osećamo u svakom pokretu? Kada ne osećamo ništa, a celo telo nas izdaje, ostajemo bez glasa, ostajemo bez sebe. Da li i dalje mislite da je vaša bol iznad onih koji se guše u depresivnim mislima, morbidnih scena u glavi, pa dođe do brojnih samoubistava, samopovređivanja, brojnih grehova i bludnih misli? Bol onih koji su rođeni incestom, ili odraslog, neoženjenog čoveka koji sazna da njegovi roditelji nisu njegovi, i da mu je biološki otac pedofil? I bol novonastalih sećanja na dvorište stare kuće u kojoj ga je dodirivao i fotografisao kada je imao samo četiri godine. Poklapanje svesti sa potisnutom traumom koju tek sada razume, strah od vezivanja, strah od emocija. Ili bol deteta koje preživi saobraćajnu nesreću u kojoj svi ostali članovi porodice poginu ili bol osobe čiji se najbolji prijatelj napio i pao sa petog sprata? Ili možda bol brata koji je gledao kako joj ubijaju sestru, a nije mogao da učini ništa? Ljutnja i krivica u istoj paraleli sa osećajem nemoći da zamrzne trenutak i vrati je. A onda, bol nakon raskida, nakon slamanja srca i oduzimanje svega što te činilo boljim čovekom. Da li je figurativna, da li je realna? Zaista je možete uporediti sa bolom odlikovanog vojnika kome amputiraju obe noge i ostane slep, pa ga napusti porodica, jer ga je razum odavno napustio? Ili bol porodice tog istog vojnika? Kako rangirate onda bol ubice nakon masakra sopstvene porodice? Ili mislite da on nije sposoban osećati? Da li se ikada iko zapita kako je njemu, i kakve misli ga truju i proganjaju, guraju do ivice samoubistva? Koliko je bitna bol starice koju su deca zapostavila i zaboravila da joj donesu hleb koji im je ona obezbeđivala celog života? Da li se te suze računaju? I ko ih vidi? Ko vidi bilo šta ispod površine negovane kože žene u najboljim godinama života kojoj su rekli da će umreti za mesec dana? A ona stoji pred ogledalom i stavlja omiljeni karmin sa osmehom na licu. Zar je osmeh ono što pokazuje sreću? Možda vi mislite tako, iako ste možda i vi među živim mrtvacima koji se kamufliraju zbog drugih. Pa kakva je ta bol? Da li prosjaka boli što prosi? I prolaznike koji ga gledaju? Da li decu boli što ih roditelji izbace iz života? Ili onu koja nemaju šta da jedu, pa glođu ljudske kosti? Ili je veća bol onih koji imaju više materijalnih stvari nego što su ikada sanjali, a nemaju ljubav, nemaju toplinu u ogromnoj kući prekrivenoj luksuzom? Zapitate li se kako je devojci iz komšuluka, koja boluje od patološke potrebe za hranom, praćene osećanjem nezasite gladi? Mislite li da se možete staviti u njene cipele i prošetati ulicom ponosni na sebe? Ne možete promeniti ono što vas ispunjava i tera da svom snagom izbacite iz sebe taj osećaj umiranja, ali možete se zapitati koliko je možda veća bol gej osobe čiji su roditelji homofobi. Ili bol roditelja čije je dete gej. Više od boli? Manje od očaja? Ili razočarenja? Pa čija je onda najveća? Da li ćete uvek pričati „postoje i gore stvari“? Ili možda nećete pomisliti na sve ove stvari, toneći u sopstvenom beznađu, u neskladu sa svojim identitetom. Koliko daleko treba da idemo? Koliko daleko možemo da idemo? Čija je bol veća? Da li vam prolaze ta pitanja mislima dok i vas boli? Da li često govorite „boli me“ i da li uvek to zaista mislite? Koje su vaše granice, ako bol ima granicu? Jer, nemoguće je ne obraćati pažnju na moć bola, nemoguće je zaboraviti opekotine od strane njegove vatre . A još manje zalečiti ih. Možda ublažiti, ali kako se može porediti tvoja bol sa bolom onih koji sve što osećaju jeste bol, zagušljujući vazduh i zastrašujuća količina udaraca? Reci mi, čija bol zauzima prvo mesto? Da li se bol rangira na skali od jedan do deset? Ili se rangira po broju lekova na receptu? Kako je doživljavaš onda kada je preživljaš između svakodnevnice i spoznaje o tome da postoji viša sila patnje od smrti? Ili postojiš samo između života u kome te boli dodir ili reč i smrti kao najuzdignutijeg oblika završetka? Da li je gubitak ili praznina? Možda oba? Osećaj ravnodušnosti? Osećaj koji prožima tvoje telo i uvlači se u kosti, slamajući jednu po jednu? Bol je sve(t). Sve i ništa, u zavisnosti kako ga shvatate. Ako uopšte imate svest o shvatanju nečega tako nepojmljivog u najtesnijem kutku u kome je razmišljanje jednako ludilu, kada najviše boli, kada najviše razara.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.