Pohlepno i nezasito

Pohlepno srce dostiže svoj
cilj i nijedan razlog ne može
poljuljati svrhu tog čina,
nameru koja vuče te konce,
u delovima ili kompletno,
srce je to koje grabi i kida
sve pred sobom, sve što želi.
Želja postaje potreba,
održava se jedva u mraku.
Goruća glad da bude nečije.
Čije i zašto ne razapeto,
a opet pripadajući u celini?
Kome?

Istaknut izgled prefinjenosti
u svom najgorem izdanju,
ali dvosmislenost te potrebe
visi sa svom svojom težinom
na vrhovima još težih kapaka.
Previše iskreno, suviše otvoreno,
srce koje ne krije više tajne.

A um halapljivo traži da obuzme
to neistrošeno srce, i ruke i oderena kolena
na kojima čuči i u bunilu izgovara:
“Da, uzmi me, ne… sada uzmi sve, ne, da…”

Sećanja na neke davne želje
ostaju neispunjena, samo je ostao
eho u značajnom usamljenom odjekivanju.
Ako ništa drugo, barem zadržava sliku
tog puta da ne iščezne, da nije samo
jednostavna požuda koja popunjava praznine.

Srce zna da je razuzdanost u jednoj želji
samo stvar perspektive i razumevanje
fizičkog postojanja, a ono dugo već ne
postoji u fizičkom obliku, i neć,  nikada više.
Jer, šta je razuzdano za muvu u mraku je banalno
za pauka, a ptica samo primeti u prolazu. 

Pohlepno i nezasito, zahteva da bude
obuzeto, kontrolisano, iskorišćeno, potreseno.
Vreme je slab izgovor za samozadovoljstvo.
Prestaje ga koristiti.
I postaje mazohista.
Da bi razumelo zašto je sadista.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.