Prazan ram u muzeju umetnosti

Da li se sećaš onog (be)smislenog dana? Napravio sam budalu od sebe u muzeju umetnosti stojeći u praznom ramu, pokušavajući da izgledam intelektualno. Gledala si me, sigurno misleći: „Lud ili izgubljen?“. I nisi se nasmejala meni, već slici pored. Krenuo sam kući u slepom besu, razmišljajući: „Umetnost je glupa i sama sebi se ruga“. Napravio sam još jednu sliku u svojoj glavi, posvećenu tvom potpunom neznanju moje neistražene veličanstvenosti. I znam da mrziš muziku koju slušam (ne možeš da podneseš krikove i gestikulaciju ljudi u transu), a meni je svejedno kada pustiš baladu koja te podseća na detinjstvo. Ali ne mogu da pomognem sebi, a da te ne povezujem sa stvarima koje volim, znaš? Iako je sve pogrešno, ti, sa cvetom u kosi, i ja, klošar u pokušaju da osvoji princezu. Ipak, dok šetaš mojom ulicom, neprimetno uzmem fotoaparat, preusmeravajući pogled iz konstantnog toka nekih disfunkcionalnih misli na tebe. Ali, drugačije te vidim u objektivu svog oka. Hranim sebe sarkazmom, da bih izbegao uvid u to da život nema svrhu, da nas naša konstantna potraga za značenjem nikud ne vodi, čini nas hladnim i besmislenim. Ali istina je da ti nisi besmislena, osim kada te učinim takvom. I prilazim ti, a u sekundama koje dele korake, razmišljam o nekom isečku iz novina: 13 navika toksičnih odnosa koje nismo znali da postoje, Da, čak bih i to prebrojao. Jer, ti, među mojim najčešćim fantazijama, zajedno sa onima u kojima sam svoj omiljeni antagonista horora, nakon što vratim svoje zglobove na mesto. Ponovo. Da znaš za ovo, rekla bi da volim samo ideju o tebi i da te ne želim zaista. Da ja, kao i Šekspir, koristim tebe da oplemenim sebe, i možda bi i bila u pravu Ja, s druge strane bih rekao da si ti sasvim u redu, i da bih mogao da izađem na kraj s tobom. Zamisli nas dvoje – ti, spavajući mirno, nadahnuta ozbiljnošću odrasle osobe, i ja, ležeći pored tebe, nesposoban, nestabilan, mlad i dezorijentisan, gledajući te kako spavaš i pretvarajući sebe u patologa koji mora da izvrši obdukciju na tebi. Iako tvrdiš da razumeš odakle dolazi moja potreba za lutanjem i kako moj um funkcioniše, nikada me nećeš imati u potpunosti, već me deliš sa stotinama imaginarnih bića, mislima i incidentima, od kojih neki povremeno izgledaju važnije od tebe. Nemoj tražiti da iščupam svoje srce za tebe. Nemam ga. Ti si devojka dosadne romantične prirode, a ja pišem ljubavna pisma samo u konceptima zablude i nejasne ideje događaja koji se nikad neće dogoditi. Ti si devojka o kojoj pišu knjige, a o meni i ne pišu, već govore koliko me je teško voleti i kako sam samoubica sopstvenih osećanja. Zar ih imam? A ti si trijumf onome ko te zasluži osvojiti. Šta ćeš sa istrošenenim društvenim konceptom čoveka poput mene? Ali što je još važnije, ti si devojka koja zna koliko vredi. Imam sto i trideset šest ideja o tome kako bi se svet mogao danas završiti i trilion načina na koji mogu sprečiti da se to dogodi. Ali danas mislim na tebe umesto da spasim svet. Ti si „opsesivnost“ mom kompulsivnom poremećaju. I mogu ti pružiti samo deo njega- što je takođe vrsta ljubavi. A ti, ti je nemoj prihvatiti. Obuci haljinu i idi da se diviš slikama u muzeju umetnosti i da budeš tako dostojanstveno intelektualna. Ja sam samo zarđali ram. Nećeš izgledati tako divno u njemu kao što već jesi.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar i urednik. Kolumnista / Pisac / Bloger

One thought

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.