Ponos umire da ljubav preživi

Kažu da ako daš svoje telo nekome
ko te ne voli, trnje počinje da raste u plućima
dostižući sve više i više kroz disajne puteve
polako gušeći svaki slobodan deo tebe.

Da sam znao,
ne bih oprao posteljinu za tebe,
zbog čega moja požuda izgleda kao
greška koja se može izmeniti.
Sada su pokrivači pocepani,
zanos i dubioza zašiveni za njih.
Mirišu na greh, mirišu na kajanje,
ali čuje se zvuk tvog vriska u meni.

Da li se osećaš dobro, ljubavi?
Da li se osećaš snažno
dok grebeš noktima po ivicama kreveta
ne dajući mi da odem?
Tanki delovi mozga
otvaraju put do podsvesti,
gde se oslonim i stavim ruku između
praznine i svog pulsa.
I pomislim kako sam mogao i tebe posedovati,
ali nisi znala, zar ne?

Nije li to ironično?
Imamo tendeciju da nas privlače ljudi
koji odražavaju naše probleme,
pa ko me onda može kriviti za izradu scenarija
anđela koga svrbe rane od samopovređivanja
i đavola koji se hrani tuđim bolom sa ukusom svog?
Sklupčani pod kuhinjskim stolom,
probadajući jedno drugome srca,
potpuno nesvesni da je svet nastavio da postoji i bez njih.
I da će se i dalje okretati, u svojoj dvosmislenosti.

Razočarana, kao i ja, dok potapam svoju deluziju u tebi,
i čupam korove koje si pustila u meni,
kako bi se sprečila sve veća kuga svesti…
zapušeno disanje koje se čuje kao eho…
“Ja sam sve što ne možeš svariti”

Zato me nazivaj šalom izgubljenom u prevodu,
anksioznošću za jednu noć i i gubitkom vremena,
reci da čak i nisam imao pluća za vrištanje
dok si me gledala slomljenog na podu.
Nisam znao da je moj ponos morao umreti
da bi tvoja ljubav mogla živeti.

Sada je tvoja sala za čekanje ponovo puna,
kada si odlučila da je dosta voleti mene.

Tapete iscrtane otiscima mojih prstiju,
mrljama koje su bile moji dodiri.
Tu si zakačila njihova beživotna tela,
kolekciju onih lakih za upotrebu,
ljubitelja najstarijeg zanata – ljubavi.
Čelična vrata su vlažna od njihovih nevoljnih stenjanja,
ideje koje napuštenima padnu na pamet i
apsurdne forme i zamisli
o savršenoj devojci koju neće imati samo jednu noć.

Sada, tvoje ruke su širom otvorene kako bi dobila spas.
Kavez od rebara se savija kao oštra vilica
kada je spremna da zagrize ono za čim žudi.
Iznutrice pretvorene u beskorisne ruke
lepršajući gore i dole,
kao da se ismevaju umetnosti letenja.

Misliš da te neće ubiti jednom?
Oreol oko grudnog koša neće te zaštititi
kada se moj um, sa rukama utapanja
drži za sve i za bilo koga
ko prelazi preko njega.
Vidiš, nisi znala da si postala moja
onog trenutka kada si mislila da je moj ponos
jedino što mora umreti da bi tvoja izvrnuta ljubav mogla disati.
Umro sam u tebi, da te nikada ne prestanem boleti.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.