I stara bol postaje nova

Uporno nastavljam da pritiskam uši svom snagom pokušavajući da zaustavim taj osećaj izgubljenih snova koji kopaju rupe u mojim bubnim opnama. I taj bol u vratu od tuge koja je prošla pre dvadeset godina, ali bol u njemu se vraća, malo guranja moje svesti da sagnem glavu i povinujem se nečemu što se desilo, da, bio sam zlostavljan od svoje agonije, zanemaren i iskrivljen i iskorišćen u svojoj paranoji, svesno. Da, ali bio sam i pogrešno shvaćen i pogrešan, namerno dezorijentisan i neuhranjen duhovno. I istina, video sam da dolazi, sav bol, sav pritisak, kada niko nije mogao da razume zašto sam bio tako odsečen od sebe i sveta, zašto sam tragao za načinom da ućutkam glasove pre nego što su progovorili. I znao sam da je to bila istina, video sam sva slamanja koje me čekaju i nisam mogao to artikulisati na značajan način, još manje jasan i konkretan, da bih sebe razumeo. Iako je samosvesnost bila deo mene i tada i sada. Kolika li je onda doza ironije u epruveti ovog bola koji se vraća kao bumerang kroz moje grlo i klizi, dok poslednja kap gorčine ne sprži kožu? Osećam igle u prstima kad god čujem reči koje me boli, a prsti sami guraju ivice starog kauča dok pokušavam da disciplinujem sebe govoreći da smo međusobno srušeni, i ja, i bol, i naši zidovi. Svaki udarac i vrisak je normalna reakcija na uzajamno opiranje. Jeste li već razumeli? Da li vam treba još nešto? Moji prsti neće sedeti mirno dok se moj svet trese, dok se moja sećanja ruše, dok padaju i ne pomeraju se sa dna, izgledaju tako prirodno, osim što su hladna kao led i ne kreću se. Kada dodirnem njihove ruke, ne uzvraćaju mi više dodire, nisu više ta ista sećanja u svojim brodovima od leda i magle, nemaju više osmeha koji sijaju. A moji prsti neće mirno sedeti, uvijaju se i grče. Moje srce je novina u psećim zubima dok je žvaće, i moje ruke pokušavaju da zgrabe i zadrže se za odron koji je približno siguran, ali ne žele da veruju da ga nema. Svaki put kada se nešto baci na mene ne mogu prestati da trepćem, jer nisam očekivao, bio sam previše zauzet razmišljanjem, ovi kapci su šuplji kada sam budan. Dok spavam moji kapci su vrata koja ne mogu da slomim, zid, zatvor, zaglavljen sam unutra. Siguran sam da sam izvršio neki zločin jer su mi oči služile kaznu, osuđene i ograničene na ćelije van dohvata stvarnosti, obilazak vođen od samog sebe kroz moje privatne paklove… Moje noge gore i grče se kad stojim previše dugo, izgleda da ne znaju gde sam pogrešno stao, žale se na nepravednost, žele mir, ali ja nemam nikakvog otpora, ranijeg otpusta, bez sigurnosti da ću biti pušten na slobodu. Leđa mi pamte prljave dodire koji klize niz njih, pamte rane koje su bile samo metafore. Imam ožiljak na zadnjem delu srca, svrbi me, ali ne mogu ga dohvatiti. Rečeno mi je da kad izgubite nekog posebnog, to će dovesti do starih gubitaka, starih rana ponovo otvorenih i stara bol postaje nova, ali ništa od toga nema vremena da ostari za mene, ide tako brzo, ne mogu postići da ispratim sve. Ja sam kamen koji se drži uragana i moli za loše vreme, nečemu, nekome, ko me ne čuje. I dok se pretvaram u nevidljivu stomatološku stolicu koja trpi tuđe bolove i prikupljam korene povređenih duša, shvatam da ja nemam zube, ali nastavljam ih brušiti, jer moram napraviti most za vreme koje su mi rekli da će izlečiti sve rane. Ali koliko sam vremena uložio i ljubavi, opet ne osećam isceljenje. Ne osećam da se rane zatvaraju. Osećam da želim više, više, dok ne uspostavim ravnotežu i bol me prevari na način na koji ume da oživi drveće i da ga ponovo ubije, dok mu ne da savršeni balans umiranja da bi nešto novo moglo disati. Kako drugačije da se izvučem iz lanaca obmotanih oko mojih kostiju ako ne slomim te iste kosti? Onda ću se roditi kao neko novi, i oživeću. Samo još malo vremena… moram da nastavim da kopam po svojim strahovima, da pronađem šta me zaglušuje, šta me sprečava da se razbijem.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar i urednik. Kolumnista / Pisac / Bloger

One thought

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.