Koža stara poput hrasta

Od mene je ostala samo kora, stara i hrapava poput hrasta. Šuplje stablo koje smeta u raskošnoj prirodi. Da li znaš da smo ovde, u ovoj jezivoj šumi svi jednaki? Oguljeni, trenutak do poslednjeg pada na zemlji, i poslednji list pada na zemlju… krhke grane koje ne podnose ni gram tereta. Pogledi gori od testere, pogledi koji čupaju korenje i seču korove. Osakaćeni na različitim delovima, delujemo zastrašujuće i suvišno, tu gde jesmo. Osećam se kao da migriram iz sopstvene kože, konstantno. Bojim se da moji plodovi budu vidljivi, jer će biti iskorišćeni u nečije druge svrhe, kidaće ih prljave ruke, iskopaće u meni dodatne rupe. Poistovećujem sebe sa drvetom, jer baš to i jesmo ponekad. Pustili smo korenje tu gde jesmo i ne mrdamo, plašeći se tuđe zemlje i nepoznatih puteva. Živimo određeni broj godina, ali naša duša može biti hiljadu godina starija od nas samih, da li verujete u to čudo? Pomoću godova na stablu se određuje njegova starost i prati se njegov razvoj. Ko prati naš? U nama su urezani čitavi vekovi trajanja i umiranja, nepostojanja i rađanja. Anatomska građa stabla se proučava na karakterističnim prerezima, kao što sami sebe proučavamo svaki put kad osetimo ogrebotine na telu iz prethodnih bitaka sa sobom. I posmatramo sebe, i analiziramo svoje anomalije, nesvesni lepote kojoj odiše svaka i čini nas jačim. To je naša dendrohronologija. Ali i pored toga, potrebna nam je toplota i svetlost… Stabla su u mogućnosti da se prilagode različitim uslovima u prirodi, zar nismo i mi sami? Da li ste svesni povezanosti prirode sa ljudskom prirodom? Uništavajući prirodu, uništavamo sami sebe. Ostajemo bez vazduha, gušimo se u sopstvenim pogrešnim odlukama. I krošnja na kraju postane samo daleka misao, fotografija njene lepote zarobljena negde u glavi. I panj izgleda gluvo i prazno, a niko ne pomisli da zastane i čuje njegovu tišinu. Drvo ima koru, čovek ima kožu. Drvo ima koren, čovek ima identitet. I srž unutar te praznine je nalik jedna drugoj. Čovek vrišti iznutra, stablo se seče i raspada. Da li vidiš ironiju koja je duboko u tragediji tih istih sudbina? Jesen čini drveću ono što bol čini čoveku. I padaju suze na blatnjave puteve ostavljajući ih slanim i neprohodnim za sledeće korake, kao što lišće ostavlja svoje grane golim i hladnim ne dodirnuvši ih više nikada. I ljudi prolaze i dive se spoljašnjem izgledu razgranatog stabla u proleće, ali ne dodiruju unutrašnjost. Kao što prstima prolaze po tvojoj ispucaloj koži, ali ne vode ljubav sa tvojom dušom. Ne znaju šta se nalazi ispod, koliko je puta morala da umre da bi se rodila ponovo kao stablo sa najnežnijim cvetovima. Pa zar se ne možeš poistovetiti sa tim naizgled čvrstim i ponosnim stablom sa korom jačom od spoljašnjih uticaja? Ali koliko god razočarano svojim neznanjem, nepokolebljivo je u svojoj nameri da ne napakosti drugima. Ne zna za zlo. Nije imuno na nevreme, a stoji u mestu. Ne možeš odbiti uragan u sebi, a držiš čvrsto kaput na sebi da se zaštitiš. I onda shvatiš, samo te sunce može naterati da ga skineš. Kakav je to udarac koji zatrese tvoj svet dok se stapaš sa zemljom i postaješ zemlja po kojoj gaze verzije tebe u nekom drugom životu, u nekom drugom scenariju? Jer ovde, u ovom životu smo svi jednaki. Možeš da ideš protiv svoje prirode, ali možeš i postati i uživati u svom unutrašnjem delu prirode, u onome što jesi i što te izdvaja od šupljeg stabla. Moć razmišljanja, moć kretanja i moć govora. Sledeći put kad se nađeš u jezivoj šumi koja se nalazi u tvojoj glavi, razmisli šta treba da potražiš. Uporno ćeš se vrteti dok se dan i noć smenjuju polako… to je tvoja jazbina. Rupa u kojoj nestaneš kao jazavac, stanje nirvane u noćima sa suznim očima. Posle idi i vrišti na biljke koje te odavno ne čine živim. Iščupaj korenje koje te podseća na agoniju, a živiš je. Zakopaj zemlju koju si ispljunuo da bi nešto ispunilo tvoju ogolelu dušu. Oderi kožu da osetiš nešto, nek bude hrapava iznova i iznova, okusi krv i obliži usne. I razmisli. Šta to moraš pronaći u sebi da bi oslušnuo šapat ili krik prirode koju ignorišeš, ne prihvatajući je kao jednaku svojoj?

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

2 thoughts

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.