Gutajući ponos ispod suve zemlje

Bezukusno je, kažeš,
brisanje moje istorije pretrage.
O destrukciji identiteta.
O knedli u grlu svaki put
kad progutam ponos.
Ali…
Rekla sam da ću učiniti sve što je potrebno
da završimo ovaj rat.

Fizički nemoguće?
Pa, ljubavi, to su rekli i za atomsku bombu.
Zar ne vidiš kako te mogu
uništiti eksplozijom u sebi?
Ipak si ti u meni, zar ne vidiš ironiju u logici?

Sanjam o vodi kao da sam
ja taj ključ u momentumu
koji me uvlači u svoj ambis.
Ali ovde nema pauze.
Ni četvrtine tvog ega.
Osmina je već diskutabilna.
Lice pliva u ljubičastom vosku…
mešavina zgažene višnje i otvorenog mozga,
sa šlagom na vrhu.
Očaj raste od srama kojim oštećuješ
svoj moral i koristiš moj led
izazivajući svoju vatru.

Naučio si me kako da lovim –
naša tela su se spajala u beskrajnom
ciklusu preporoda, slava u nagonu
ubijanja svakog osećanja,
koja je pulsirala kroz naše vene.
U međuvremenu, šuma je postala gusta,
štiteći naše iskrivljene ličnosti od sveta.
Ubrzo sam počela da zaboravljam kog ukusa je voda.
Ovaj rat nije ni približno gotov.

Uživam u sjaju nakon iskopavanja
naše istorije iz živog blata
gde smo vodili ljubav kakvom
si je zamišljao.
Živeli smo, suvi i prljavi,
mizerni i ogorčeni.
Obrišem radijaciju sa lica.
I ignorišem tvoju potrebu
da me udaviš u sebi.
Kroz zidove skloništa,
i dalje ih čujem kako vrište
tražeći potvrdu od vrućine,
čekajući svoje vreme da izgore.
Sve moje rupe, svaki moj trn;
svi moji krici, svaki moj poriv.

Ali… rekla sam da ću
rešiti ukrštenicu tvojih
živih anegdota o sadizmu
koje vešto primeniš na meni
i moje žeđi za otrovom
koji nisi ti.

Šuma se razbila oko mene,
omogućavajući mi da prožderem očima
lišće i zemlju u koju si me fiksirao.
Zamišljala sam nekada da idem u jezero,
izlazim i postajem ista, bezoblična, blatnjava
stvar poput tebe, oslobođena od lanaca ovog sveta.

Čujem te.
Kako tvoja žudnja za mnom, blokira glasove
– da, i ti meni nedostaješ.
Ali plima je porasla i ne mogu više
da ostanem tamo gde nemam daha.
Urezala sam tvoje inicijale kao mapu za izlaz
na mojoj nadlaktici i opustila telo u vodi
bez namere da se vratim.

I setila sam se.
Voda je imala gorko slatki ukus krvi

i otkinute kože koju sam ostavila za sobom.
Rodiću se ponovo, i skinuću te sa sebe
kao što zmija menja svoju kožu.
Ali neću se vratiti u zemlju.
Nikada više.

Autor: Tamara Stamenković

Web novinar / Bloger

2 thoughts

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.