Kako se ponašamo kada nas neko ostavi?

Hajde da na trenutak razmislimo o tome šta radimo i kako se ponašamo kada nas ostavi neko ko nam je previše značio?

Budimo iskreni, ne tražimo načine da manje boli.

Radimo sve suprotno od onog što bi zapravo trebalo. Odlazimo na mesta i puštamo bol da nam se uvuče ispod kože i pritiska kosti, lomeći ih onako kako uspomene lome nas. I puštamo bol da odradi svoje, onako kako on najbolje ume. Slušamo pesme koje smo posvećivali jedno drugom, iznova i iznova. Dok se ne naježimo kao kada smo prvi put pustili tu pesmu. Ali ovog puta, radimo to sami, sami sebi, želeći da u pesmi čujemo tiho pevušanje glasa koji nam nedostaje. Gledamo romantične filmove, zamišljajući kako bi bilo da su se stvari odigrale potpuno drugačije… da smo se upoznali na drugom mestu, da smo posvetili druge pesme, da smo zavolelu neku drugu verziju iste osobe.

Dakle, ta bol je specifična. Ona nam nekad otkine komad sveta i samo ga baci, dok nemo posmatramo kako se taj komad razbija na hiljade sitnih komadića. Bol postaje otrov, širi se kao otrov u krvi, ali puštamo da pliva u nama. Jer ipak, nešto mora da zameni ono što smo izgubili, pa zašto da na tom mestu ne dođe bol.
I onda dolazi do trenutka kada udaljavamo druge ljude čim dođu do zone komfora. Ah, ta zona komfora. Koliko je samo veza uništila? Koliko je samo ljude razdvojila? Ne dozvoljavamo nikome da uđe u našu zonu komfora, jer je mnogo lakše kad bol i sumnju delimo samo sa sobom. A opet, sumnja ostaje duže od bola. Nije li to uvrnuto? Prebolimo, ali sumnja ostaje, skrivena negde u podsvesti, čekajući da napadne.

Sve je to deo lečenja, zar ne?

Na mizeriju se možemo lako navući. Osećaj da niko nije tu za nas je zavisan. Ali ponekad, dešava se da pokušamo da zamenimo zavist sa istom osobom kojoj je zavidno da povređuje. Ali, nemojte dozvoliti to sebi.

Daću vam jedan savet: nikada nemojte dozvoliti sebi da uništite budućnost zbog nečega što se desilo u prošlosti. Lako je da se napiše i pročita, ali govorim iz iskustva. Ponekad je ceo taj proces lečenja veoma komplikovan i može nam se desiti da se to oduži, da postane deo našeg života. Da se jednostavno odsečemo od realnosti i odbijamo bilo kakvu mogućnost da nam se neko približi. Izbegavamo prilike, izbegavamo nova poznanstva. Neki ljudi će uvek disati vazduh iz prošlosti, nemojte da dozvolite to sebi. Nemojte da ubeđujete sebe da niko ne želi biti tu za vas, nemojte.

Hajde da razmislimo još jednom, šta obično radimo kada nas ostavi osoba koja nam znači?

Budimo iskreni prema sebi…

Nemojte dozvoliti sebi da rana koja zarasta vremenom postane ožiljak koji ostaje. Ispred vas je toliko toga neviđenog, toliko toga što vam može vratiti veru u ljude i život.

Hajde da razmislimo još jednom i priznamo sebi: mi jednostavno nekad ne tražimo načine da neke stvari pustimo. Nekad ne tražimo načine da manje boli, jer nam jednostavno nije bitno. Pogledajte se u ogledalo i recite sebi „ovo sada je bitno“.

Hajde da se osvrnemo na ono što se trenutno dešava, ne na ono što se nekada dešavalo.

Budimo iskreni prema sebi…

Hajde da poverujemo u moć vremena i u našu unutrašnju moć? Pogledaj se u ogledalo nakon toga i reci sebi „uspeh je moj“. Hajde da radimo na sebi, hajde da poverujemo u sopstvene vrednosti. Nemojte nikada dozvoliti sebi da vas neko potceni i učini da se osećate sitno, jer to sigurno niste. Nemojte dozvoliti nekome da vam kaže da ste bezvredni, jer to sigurno niste. Nemojte dozvoliti da vam neko kaže da ste suvišni, jer vi imate razloge zašto ste tu gde jeste, čak i kada vam se najmanje čini da je tako. Nemojte odgovarati na njihove reči, nikada. Ne napadajte druge ljude, samo zato što verujete u sistem samoodbrane. Stanite. Razmislite na trenutak i odgovorite im delima.

Budimo iskreni, vreme će uvek učiniti šta je u njegovoj moći.

Ali, nemojte verovati u to da ono to može bez vaše pomoći.

3 thoughts

  1. Svaki bol gubitka mora da se odboluje nema prečice, načini su različiti ali bol je ista. Vreme zavisi od osobe ne od metode, svi smo različiti, slični a opet različiti. Neki se bace na hranu, drugi se osame i plaču trci se bace u potragu za novim ljudima ali sve je to ok ako traje prihvatljivo dugo ako ne postane hronično stanje duha. Tamara jako lep tekst si napisala, poetičan, samo nema grešaka i sve je dozvoljeno, i ne postoje prečice.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.