Senka u senci

Opet se igram noževima, oštrim ih sa nežnom grubošću, nalik mom dodiru. Divim se kožnom kaišu koji trpi pokrete oštrice i sklapam oči. Sviram na sopstvenom koncertu odsečenih ruku. Obrezujem te oštre krajeve noža, upoređujem reckaste ivice sa presudama koje me probadaju. I dajem im najsmrtonosnije ivice koje će biti spremne da saseču korene onoga što me najviše boli. Hladni čelik na koži, izaziva mi jezu. Gledam u liniju i ređam svoje neprijatelje, zovem ih imenom da izađu i sačekaju svoj red. X je bio brisač, zato je predugo stajao iznad njihovih očiju. Čisto i brzo, bez komplikacija. Sa mojim noževima za bacanje; množim se i delim, podelim i preživljavam. Kao i svaki od njih u meni. Bol, agonija, kajanje, oholost. Ko će nabrojati sve. Postojala je senka u senci I krug svetlosti. Piljevina oko stopala onih koji me proganjaju. I tada, korak po korak… vazduh, vreme i prostor su se skupljali oko mojih gležnjeva, kalemi od plave svetlosti u zenicama. Obmotala se savest kao omča oko moga vrata, ali rez je bio previše ravan i jasan dok su oštrice letele ravnom linijom ka obeleženom mestu X. Škrgućem zubima i grizem usne, držim noževe dobro podmazane od naslađivanja moje duše. Dugo je čekala da se nahrani njihovim kricima. Ne osećam više samo slepi ožiljak svog svojevoljnog propusta, već osećam sve vreme na svetu kako u jednom potezu pritiska moje oči, oštro kao opsidijan, u lavi moje krvi isparava strah. Crna noć me ne odbacuje više za zaborav i preživljavanje, stapa se sa podmuklim bolom od juče, sužavajući se do ivice koja nema više sutra. Ciljam svoje slabosti, gađam ih noževima, jer oni će sada ostati samo krvavi trofeji na mom zidu. Uvek mogu uzeti neki, ugasiti žeđ turbulentnih rana i koruptirane nežnosti koju su mi iste te slabosti uzele iz otrovnih vena, iskopale i isušile svaki dodir koji je bio iskren. Sada mogu da kažem da mi jedine emocije budi izboden san, i oštrica čija srebrna boja seče mesečinu. Iako uši nisu čule nikakve zvuke, već samo gromove mog srca, kunem se da mogu čuti melodiju oštrog metala dok je rezala kroz vazduh korene svakog mog neprijatelja sa maskom emocija. Prošla im je kroz kožu kao da moje ruke ovo rade oduvek i u početku apsolutno nikakva reakcija. Možda je to bio šok ili neverica. Ali onda je bol počela. Kao da je neko ubrizgao benzin u moj krvotok i upalio šibicu. Gledao sam kako se gusta, crvena tečnost izliva iz sveže rane i molila za smrt. I dok su stajali iznad mene, moj jezik je okusio krv na bodežu. Beli zubi sa mrljama od krvi su se nasmejali svakom licu – baš u trenutku kada je sve postalo crno.
I dalje ne znam da li je ovaj košmar živ, ali ja dišem, a pravo lice iza mojih strahova voli kada ga nazivam tako. Jedina uteha bilo je znanje da je smrt došla prvo po njega. Šteta što nije poneo svoja sećanja sa sobom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.