Da li postojimo samo zato što živimo?

Da li postojimo samo zato što živimo?

Je li to bitno? Kada razmislite o tome, nema dokaza za bilo koju stranu. Sama ideja da ne postojimo je neshvatljiva ljudskom umu. Krvarili smo zbog značenja, za nešto da se trgnemo, da plačemo pod tušem dok guramo sebe, bacajući se pod slojeve spasenja, ali ispod sloja je uvek još jedan. Došli smo do pomisli na večni život ili večno prokletstvo, i jedno i drugo neodoljivo za nas, mešanje perverznog zadovoljstva u našem stomaku. Raskopavamo jame, oblizujemo prste od blata i mažemo oči plastelinom ne bi li videli drugačije suštinu. Gasimo cigarete na našim zglobovima, ljubimo strance samo da probamo nešto božanstveno što su nam pričali da se nalazi u njima, da jednom kad okusimo nepoznato, probudimo se sa razbijenim bocama cijanida u našim rukama i otisaka prstiju oko naših vrata. I pronalazimo užitak, postojimo. Krpimo nespojive materijale da prekrijemo mesta koja su raskomadali oni čiji smisao nije nikada bio u besmislu. A mi mu se povinujemo. I opiremo istovremeno. Ali vreme nije isto kada pokušavamo da izmislimo jedinicu mere kojoj bismo izvagali jednakost. Kome se pravdamo, a kome ne značimo prepuni ničega, a prenatrpani svime? Mi smo ovde i nismo. Smisao života je nematerijalan kada smo svesni toga; želeti je da budemo živi, da preživimo, takođe.

Nikad se ne zna.

BenjaminZank1

Verujem da smo tamo našli jezgro nepostojanja ili možda života kako beživotno jeca. Pečat komore je nepokretan, zauvek je zapečaćeno ono što ne moramo znati. Zašto uopšte brinuti za ono što leži dalje od našeg pogleda? Da bi sagledali, eliminisali bi svrhu. Na kraju krajeva, šta je želja, ako ne podsećanje na našu pretpostavljenu smrt, zagrobni pojam kako sve jednostavno nije bitno? Klatno koje stoji, a vreme ga izaziva. Sada samo vino kaplje iz vena neba, prerezano širom otvarajući se. Vidimo kako se oblaci troše nad nama i prah kojim zatrpavaju naša pluća. Ako je ovo naša jedina šansa, zašto ne bismo večeras plesali ples od pelina, sa Mefistom, da udahnemo benzin i gurnemo prste kao oštrice jedni u druge, oližemo večnost sa naših brada i potopimo kiselinu u naše oči. Da mu prodamo dušu za jedan dar mladosti. Naš je ovaj svet, naš je proždrljiv jezik demona, jer on je u nama. I ako je bitno da li smo živi jer postojimo, ili postojimo da živimo, neka bude pojmljivo i ono što nas proždire iznutra. Nema sumnje. Sigurno ćemo izgoreti. Ali barem ćemo goreti pod našim nebom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.