Najsočnije za kraj

Zar ne vole svi
sočne vesti?
Pa konačno imam nešto da podelim.

To zapravo podrazumeva i tebe,
među svim ostalim prednostima
da se bude beskrajnost.
I bez sumnje ćeš se osećati
ponosno kada saznaš.

Čestitke su na mestu.
Mislim, ipak si to uradila.
Precizno si ciljala svojim lukom i strelom,
napravljene od pažljivo
izabranog materijala za kreirati ponos.

Pitam se šta si sve iskoristila.
Nedoumice?
Koktel ega i inteligencije?
Možda malo strahopoštovanja
prema ničemu sem prema
vremenu za koje si znala
da će pogazati tvoje pokušaje
da ga zarobiš u šaci.
Trivijalnost me pretiče sada.

Da se vratimo na glavno,
postigla si cilj.
Da me probodeš,
mesto koje si nekada zvala domom.
Gde si ostavila svoj stid,
a pronašla prihvatanje.

Ali volela si trenutke.
Pretvarala si ih u priče.
Previše sumorne za moj ukus,
a opet, svaka je bila previše stvarna
Za poricanje.

Vidiš, onih
devet stotina sati
žaljenja za onim trenucima
koji su samo prošli pored tebe
nisu laž.
I mi više nismo priče,
mi smo ovde i sada,
beskrajni.
Jedina razlika je što smo beskrajno
postali prolazni.

Želela si da shvatiš ko sam ja.
Negirala si
da ćeš imati ponos,
ali na raskršću naših predrasuda
si se ukočila.
Tako kompletna,
tako neravna linija tebe,
da nema povratka.

Moja omiljena košulja,
uništena,
tugom, suzama, noktima.
Nisi znala kako drugačije
da me odgurneš,
ali si imala svoj luk i strelu.
Za svaki slučaj, kada reči podbace.

Oprosti mi, odlutao sam na trenutak.
Ovo nije o meni.
Radi se o tome koliko
te ne impresionira
dubina, želiš nešto
grubo i čvrsto
da se osetiš kao
da upravljaš kopnem.

Postignut trijumf.
Pobeda i glava podignuta
toliko da doseže
onaj prostor između zida tunela
i krova auta na kojem
si volela da stojiš
sa rukama podignutim
u vazduhu
slušajući omiljenu pesmu,
pojačanu “do daske”.

Moja utroba je prepuna nepravilnosti
i nepravda koje sam morao
da trpim, kao da nisam video
šta se sprema od trenutka
kada sam pao na tvoju razmazanu
maskaru na kiši
nekog dalekog decembra.
Sada se čini da taj mesec
ne postoji, varljiv je.

Nikada nisam bio veran sebi,
ja sam samo pojam odbacivanja sopstvenih laži.
Ti spadaš u njih, ali verovatno već znaš to.
Pa šta si onda ti?

Privuci stolicu.
Vratićemo se na početak.
Izgubljen u metamorfozi,
fragment čoveka ili senke
u baru na drugom kraju grada,
čujem kako mi govoriš:
Žene su poput alkohola,
ostaće u tvom grlu
dok ga ne izgore,
biće gorko, ali slatko je,
a ja sam samo jedna vrsta burbona…

Tvoj glas je prožimao decenijama loše odluke;
Moje oči su plivale kao
zbunjene ribe u prljavoj posudi.
Gledala si kako te pijem njima,
gutljaj po gutljaj.
A onda si naručila sebi jedan skoč.

Gorko? Da, daću ti nešto gorko.
Srce.
Ispostavilo se da se moje
ne može uporediti sa tvojim.
Taj zalogaj nisam mogao svariti.

Zamoliću te nešto sada.
Nakon tvog grandioznog
ubistva svega u meni,
daj mi nešto što će te ukaljati.

Daj mi tišinu,
da je zašijem preko usana,
na spomen tvog imena.

Daj slepilo mojim očima,
kada ugledaju boju tvojih
negde gde ti nisi,
da je ne primete,
kao i određenu meru antiseptika
za konstantno ubadanje sebe,
da me osvesti kad pomislim
da je ovo ipak bila ljubav.

Još uvek se čudim nad svojom
tvrdoglavom izdržljivošću
da se stalno vraćam nazad,
pa pronalazim nove načine da probam kiselinu
novih istina unutar laži.

Znam da misliš da sam ispod tebe,
tako si neizvesno to spomenula
u par navrata
kada si gužvala one priče
stvorene od trenutaka.

Ali dok misliš da ovaj svet ne može da trči bez tebe,
nisi primetila da sam ja sve vreme trčao bežajući od tebe.
Najsočnije za kraj.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s