Regeneracija sebe

Savijam uvo, prstima obuhvatam
njegov parabolični režanj.
Trzanje dolazi sa neobičnim bolom,
kao sećanje.

Pokušavam da oslušnem
čovekova pitanja
da li može konzumirati
samog sebe
dok se regeneriše
u prolaznost.

Koža se odvaja od kože,
guljenje sebe
nije tako komplikovano kao što se čini.
Svi to radimo,
povlačimo vreme
uzdahom, blefiramo da imamo
još jednog keca u rukavu,
da ga zadržimo, da ga izmenimo.
Grebanje sopstvene apsorpcije,
bubna opna koja vibrira
na pomen nečijeg sećanja.
Ali, uvek su na kraju naša.

theghostsea

Gradimo se u njima,
iznova i iznova, kroz
zvuk košenja trave,
na tlu; boja crvena
u vlažnoj kori suštine
od koje smo napravljeni.
Lepimo kožu da je ponovo nasledimo.
Na kraju krajeva, mi smo tamo
gde presečemo sebe,
gde zaista počinjemo
dok niko ne gleda.

Regeneracija sebe
nije da prevaziđemo svoj gubitak,
naprotiv, da mu se suprotstavimo.

Oko upija
komadiće svetlosti, fragmente,
destilovane bele snove u podne,
koji grozničavo sijaju u inat mrežnjači.

Vrhovi mojih prstiju prave široki crveni luk
oko holograma gde zamišljam
ljudskost kako se presavija
kao ekran od plastelina,
na kome smo puštali
crno bele filmove u glavi.

Luk je prerezan ponovnim
sećanjem, kao kaskadno grlo.
Pravim dvorac, još uvek u izradi.
Dvorac osušene krvi
od svakog pada na kolena
dok sam pokušavao da
dodirnem smisao čovekove srži.
Dok sam postavljao sebi
besmislena i racionalna
pitanja o ponovnom rađanju
kao neko novi,
kao neko ko ne postoji,
nije tu, ali diše.

Stavio sam ga na prozor.
Nije tako veliki, ali je vredan.

16749002267_8d03de3385_b

Šta je svetlost unutar margina
koja se provlači kroz staklo
prozora i ulazi u moj dvorac?
Vezan, zaplenjen,
nekontrolisani centar
mahnito se kovitla u jednom dahu.

Zenice se kreću kao tunel
gušeći se u svojoj tami,
prodirajući u nabore kože;
regeneracija ispočetka.
Razgraničavajući izvor celokupnog života.
Osvetljujući mogućnost
obuzimanja alter ega,
konzumiranja svih verzija
sebe i puštanja da samosvesnost
doživi svoj vrhunac.

I svetlo je mnogo jače
kada je introspekcija kristalnija.
Prozor je sada narandžaste boje.
Daju kontrast crvenoj boji unutar mene.
Toplota kao posledica
ili nasumični osećaj
da me izmanipuliše?

Gledao sam zidine
dvorca kako stagniraju na mom prozoru.
I eksplodiraju.

Izgleda da svetlost nije jedina stvar
koja samu sebe konzumira.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s