Psihička obamrlost

Gde je iskliznula prava istina? Pomešana sa svim lažima, stapa se jedna sa drugom u obliku straha, u obliku drhtaja. Kad se um okrene protiv savesti, svaka misao postaje samoubica. Paralizovanost u telu, trzaj i uporan nedostatak vazduha tamo gde vazduha ima na pretek. Kad smo postali tako otuđeni od emocija, odsečeni od racionalizma? Ubijanje samih sebe iznutra, iznova i iznova, jedna scena, više scena, sve dok scena više nema. Koji trenutak nas je izgubio? Držimo se za trenutke, ali kad trenutak pusti nas, postajemo paralizovani, rascepljeni od osećaja… Sve te reči koje su skliznule niz jezik nečujno nisu ni dobile priliku da budu saslušane, da budu shvaćene. Reči koje dolaze iz nas, a pitamo se šta je u nama, jer to nisu reči koje liče na nas. To nije zvuk koji podseća na naš. Nemamo osećanja, osim osećaja paralizovanosti. Kad smo postali tako hladni, da zbog naših dodira drhte i ostali? Kad smo postali tako osramoćeni pred nama samima, ispred ogledala u kome se rutinski gledamo svakog jutra i svake noći? Mislimo na introspekciju, ali odraz pokazuje koliko smo samo introvertni. I svako „mogu ja to“ se pretvori u još jednu suzu, kap po kap, dok ne dođe do pucanja ogledala i krivljenja ostatka ličnosti. I mislim da nikada nećemo saznati šta je gore… da li umiranje zbog žeđi i nedostatak tečnosti koje nam život pruža ili davljenje u njegovim talasima. Da li posežemo za ustaljenim predrasudama u nama ili se one grabe za nas? Ili samo šetamo ovim nepredvidivim mestom gledajući na socijalni sat koji nikako da skinemo sa ruke?

tommygrab1

I ja kao neko koga deklarišu kao pisca mogu samo da potvrdim jedno, da krvarim reči pre krvi i da je to moja najveća tragedija, ujedno i dar. I primećujem nedostatak empatije, brige i tolerancije. I treba postaviti važno pitanje: Kada je došlo do globalne psihičke obamrlosti i zbog čega? Preskačemo moralnost i gubimo davno stečene manire. Zaboravili smo na postojanje etike i njeno značenje. Ljudska rasa se suočava sa tragedijama koje menjaju tok života svakog dana. Stranputice, pogrešna skretanja i gubljenje u slepim ulicama iz kojih nema povratka. Ukočeni na istom mestu, a guramo se i nogama i rukama da se izvučemo iz rutine. Bacanje ideja sa litice, gaženje preko živih tela do realizacije ciljeva. I svaka loša scena nas pretvori u bolje glumce. A svaka dobro izrežirana u amatere koji se hvataju za glavu dok je udaraju u zid preispitivajući sebe da li su mogli bolje od dobrog, hrabrije od hrabrog, iskrenije od iskrenog. I kada smo postali toliko višesmisleni, da tragamo za smislom gde ga nema? U nama je pogubljen svaki smisao, a dželati smo sami mi. Neurotično neustrašivi, malo manje svesni, mnogo više podeljeni. Na šta? Deo po deo savesti odmiče iz vidokruga, ali mi gutamo očima ono za čim naša suština žudi da okusi. Kada smo postali tako odvojeni od sebe, stranci pred likovima bez oblika, nesinhronizovanih ideala, a svaki podižemo sve više i više, dok ideala ne ponestane. I šta ostane nakon plutanja na hladnoj površini istog okeana koji nas nemilosrdno davi u svojoj gorkoj istini? Da li se usne smežuraju i njihova modra boja se ne da prepoznati više jer je nalik vodi? Ili nas nepoznata ruka steže oko vrata dok ne postanemo izgužvana slika nekadašnjih ljudi? Ljudi koji sami sebi oduzimaju pravo da pronađu poentu van uvrnutog, a unutar gole istine. Šta ostane?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s