Gledaj je tako da nikada ne posumnja da ćeš ikoga gledati na taj način

Nek zna da je voliš. Uradi sve da to nikada ne zaboravi. Nemoj govoriti, ona čuje ono što je u tebi. Reči su prevaziđena vrsta prenošenja onoga što nikada u potpunosti ne može biti istina. Zapletemo se u rečima, izgube smisao. Ona će uvek videti sve ono što ti osećaš prema njoj, ako uradiš sve da joj pokažeš. Nek zna da kada zaspi, tvoj je dodir uvek taj koji će je probuditi čak i kada nisi pored nje. Nek oseti tvoje drhtaje kada se plašiš da je izgubiš. I nemoj je izgubiti. Treba da zna uvek koliko ti znači. A znači ti sve. Grli je svaki put sve jače i jače da tvoje ruke nikada niko ne može zameniti. Gledaj je tako da nikada ne posumnja da ćeš ikoga gledati na taj način, tom dubinom i vanvremenskom ljubavlju. I nemoj se usuditi da odeš onda kada ti sve govori da treba, sem tvojih otkucaja srca. Drži je kao da se bojiš da ako padne, slomiće se. Pokaži joj i dokaži da je vredna svega što je čisto i iskreno na ovom svetu. I čuvaj je, onako kako ona tebe čuva. Nek uvek zna da je voljena, nek uvek oseti to. Nek zna da ti pripada, da ti njoj pripadaš.

Neverovatno je šta i koliko nekome mogu predstavljati nečije ruke. Nečiji zagrljaj. Toplina i sigurnost. Stabilnost i potreba. Strepnja i uteha. Spas i snaga. Ljubav i podsticaj. Koliko je samo neopisivih i beskonačnih emocija prepleteno između nečijih ruku. Kakve sve misli i drhtaji sadržani u naručju jedne osobe. Apsolutno predavanje nekome i težina tela koje se prepušta tim rukama. Težina uma, strahova, boli, ćutnje, težina svega što stoji na srcu i nepromenljiva istina dve slomljene duše. Duša koja pronađe svoju, duša koja nikada pre nije znala šta je dom dok nije osetila te nečije ruke koje je grle kao da će se svet srušiti za par sekundi. Neverovatno je kako neko pronađe svoj pravi dom u nečijem naručju i postane celina. Konačno oseti da tu pripada oduvek. I diše. Postoji i živi tu. I ništa više od toga mu nije potrebno, ništa nije važno onda kada si kući, spoljašnji svet je iluzija, ljudi koji ne zaslužuju da budu deo tvog života postanu samo figure. I ostanu samo dvoje ljudi. Zagrljeni i srećni. Smireni i potpuni. Prepleteni i sigurni. Jedno drugome dom. Ali jedan od njih zalupi vrata i ode. I onda ostaneš na podu, sam, prazan vrisak i nema želja da se vratiš kući. Samo želiš da se vratiš kući.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s