Nismo naslutili nikada da je nevreme u nama

Dugo nisam otvarala prozor u maloj sobi ove ogromne kuće. Uđem u nju, pogledam u prozor, i setim se. Setim se tvoje ruke preko mog ramena, i čujem kako odzvanja onaj poseban smeh, iskren i nezaustavljiv. I vidim te, nestaješ na trenutke, gube se konture lica, igra se tvoja senka sa odsjajem sunca u mračnom uglu sobe, nestvarno moj, ponovo, kao nekada davno. Znam da je nemoguće, znam da su moje fantazije loše po mene i da me uništavaju iz dana u dan, ali mi tako prijaju, tako mi trebaju.

Istovremeno me kidaju i sastavljaju. Stojiš na prozoru i čitaš knjigu koju sam ti poklonila prošlog leta. Čekaš me. Mesto kraj prozora je naše, samo naše, malo sklonište od namćorastog sveta, od nevremena. Nismo naslutili nikada da je nevreme u nama, da je sve jače i zlokobnije. Verovatno smo se predugo krili u našem svetu da bismo primetili tmurne oblake koji su nas lukavo čekali u zasedi.

I svet nam je okrenuo leđa, pokazivajući nam da se svet ne može sagraditi samo od ljubavi, da je potrebno mnogo više od toga. Nismo znali, ili smo samo potiskivali ono što znamo. I čujem te kako dozivaš moje ime, ali to nisi ti. Okrećeš se, i umesto tvog lika, vidim prazne odraze tame. Ne otvaram prozor, vetar će odneti i ono malo što je ostalo u ovoj sobi. Plašim se da te pustim da nestaneš sa vetrom. Iako nisi tu, čuvam te.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s