Da li je znala da sam ja reč koja se ne može izgovoriti, golicajući joj grlo, stežući joj glasne žice?

Juče sam video odraz svog osmeha
dok sam presekao žicu
između onoga što sam jesam
i onoga što ona vidi.
Nikada nisam želeo da hoda po njoj
staklenim nogama.
Osmeh je presekao mene,
u njemu je bila njena bol.

Već se dovoljno smanjila da odgovara veličini moje šake,
prsti su je preklapali pred mojim ponosom.
Pa i ja imam savest, koliko god blatnjava bila.
Osetio sam da postajem pogled,
razočaravajući, ubitačni, nemilosrdni,
kao probijanje kroz njenu školjku,
prerastajući ono što mi je pružila,
puštajući ono što ja nisam znao dati.

Uvek ću biti predstavnik realizma,
simbol usamljenosti i nepoverenja,
ali mogu je voleti bolje
sa druge strane ove staklene barijere,
skenirajući strele koje bacaju na nju
i stavljajući šake pred njom da je ne probodu.
Sve se to čini jednostavnim
kada zaboravim koliko sam iskomplikovao
ono što je suđeno bilo da bude istinski čisto.

Koliko god želeo da je držim zauvek za ruku,
vetrovi moje sebičnosti su razbili naša jedra,
mora u nama su razdvojila moje ruke
dok sam plivao u pogrešnim telima.
Vreme je da nauči da hoda zemljom,
ova žica je pukla.

Uslovna ljubav je uvek jednostrana,
vrti se kao slomljena ploča
uznemiravajući poverenje.
Grebe me i seče svaki okret, svaki zvuk igle,
kao da ih ona nema dovoljno u sebi,
kao da ih ja nemam isuviše u sebi.

Pitao sam se da li znam da pripadam mentalnoj manjini?
Da li slučajno ili namerno znam
da su moje šanse za uspeh minimalne,
da je ne mogu voleti bolje, već samo ovako.
Da će njeno ime biti ižvakano u roku od sat vremena,
ako savest ne prestane žvakati mene.
Da li je bila svesna da ulazi u požar
kada je odlučila da zapali sopstveni?
Da li je znala da sam ja reč koja se ne može izgovoriti,
golicajući joj grlo, stežući joj glasne žice?

Ne, ne mora se plašiti više,
došao sam predaleko da bih se ponizio,
samo je želim držati na praktičnoj udaljenosti.
Ako ne mogu da razbijem ovaj zid,
kopaću svoj put ispod njega,
tako da će se svi setiti
devojke sa čistim srcem,
i jednog nepromišljenog mangupa
koji je prljavim rukama želeo iskopati njeno,
jer mu nije bilo dovoljno preći s druge strane zida.

Ali, bezuslovnu ljubav ne možeš pustiti
da svira samo jednom.
Ona traje, čak i kada je gramofon pokvaren.
U ovom slučaju ću biti neiscrpna metafora za nju.
A ona nikada neće znati da sam bio spreman voleti je bolje.
Samo nikada nisam naučio kako.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s