• Poezija

    Rubikova kocka

    Misterija koju retko ko može rešiti. Igra koju retko ko zna igrati. Problem koji retko ko može rešiti. Predmet koji retko ko može držati duže u ruci. Stvorena je za pametno igranje, sebično čuvanje i vešto posmatranje. Drugo ime joj je Magična kocka. Čini je neotkrivena magija i razotkrivanje. Cilj joj je da izaziva, da stvara probleme. Želi da prouzrokuje ozbiljan gubitak koncentracije. Može da izbaci iz takta svakoga ko je nije dosledan. Podmuklo se smeje svima, a niko se ne smeje njoj. Stvorena je za inteligentne umove, većina njih se ne usuđuje da joj priđe. Pokažu svoje pravo lice na prvom susretu, živci se kidaju nakon par sekundi sa…

  • Poezija

    Nema ništa opasnije od žene koja je načitana

    Nema ništa opasnije od žene koja je načitana. Ona poznaje dubine u kojima bi se ti odmah udavio. Pliva u različitim žanrovima sa suzama u očima, stvarajući posebne svetove i emocije koje su tebi neznantne. Kad progovori, vodi ljubav s rečima, s rečima za koje nikada nisi čuo. Niste na istom nivou. Ona ne poznaje tračeve iz okoline, ali je uvek deo tih tračeva. Nasmejana i gorda, ima sve što jedan muškarac može samo da poželi. Iz nje izviru svetovi i karakteri koji se kose sa njenom ličnošću, ali je fasciniraju. Mnogi romani govore baš o njoj. O njenom hodu kao da je ceo svet pod njenim potpeticama zapravo njen.…

  • Proza

    Da li postojimo samo zato što živimo?

    Da li je to zaista bitno? Ili se postojanje deli na neumesno poigravanje uma da nismo živi i surove istine koju živimo kada moramo da preživimo? Kada razmislite malo dublje o tome, nema dokaza koji može da potkrepi bilo koju stranu. Nema odgovora koji može da zadovolji jedan tako jedinstven sklop uma, a sama ideja da ne postojimo je neshvatljiva ljudskom. Krvarili smo zbog značenja, za nešto vredno, za nešto upečatljivo i trajno, da se trgnemo, da plačemo pod tušem dok guramo sebe, bacajući se pod slojeve spasenja, ali ispod sloja je uvek još jedan. Došli smo do pomisli na večni život ili večno prokletstvo, i jedno i drugo neodoljivo…

  • Poezija

    Čovek je oblikovan u ono što svi žele, ali nikada u ono što želi biti

    Čovek se zgražava drugog čoveka kad je izložen gađenju od sopstvenog postojanja. Tu gde nema parabole i svi smo samo tačke na neopipljivoj distanci, isuviše blizu, dodirujemo se, ali ne činimo različitosti, samo otežavamo viziju. Previši isti, crni i sitni, ne pripadamo sebi, ne pripadamo drugima. I čovek nikad nije mogao da pretpostavi da će njegovo telo biti takav teret, iako je samo znak interpukcije. Predmet mnogih tragedija i neizbežan deo hiperbole. Telo se preparira svaki put kad se preda. Životinji u sebi. Grehu. Drugom čoveku. Sebi. Strahu. Bogu. Bludu. Suprotnostima. Gađenju. Nikada nije znao da će njegovo postojanje biti beskrajna žrtva između ratnih zona, sukoba, unutar domova. Nije li…