• Proza

    Duhovi ne dolaze uvek u ljudskom obliku

    Znaš onaj osećaj hladnoće i mrtvila oko tvoga vrata koji ti se neočekivano prikrade krišom, uvek iza leđa, uvek za strepnju bliže? Kad ti se koža naježi na trenutak ili dva? Osećaš ga i sada. Uvek šapuće, uvek vreba. Ali kada dođe, zgrabi te za vrat i natera da vrisneš ono što se nikada ne usuđuješ izgovoriti. Kakva je to moć koju daješ telu bez lica, rukama bez kostiju, koži bez sloja, dahu bez života? Kome se to predaješ kada pomisliš da su to ruke duhova koji imaju zloćudne misli, zlobne namere? A onda se zapitaš čemu se to dobrovoljno daješ dok negiraš da je tako. Da li su to…