• Poezija

    Čovek koji se nerado naziva istim

    Udovolji mi, pobedi me. Ovog puta predajem svoje kosti, udovolji mi, rastavi ih na pola, pa ih smrskaj. Okusi moj gubitak, iako to možda ne zaslužujem, ali danas je takav dan, a ja živim od noći. Ne znam za načine discipline, ne poštujem ih, ne povinujem se kičmi od pravila i redosleda, već lomim svoju da ne nosim tuđe greške. Meni je poznata samo digresija od onoga što moja slabašna emocija diktira. Zato odstupam. Zato ti dajem dozvolu da iskoristiš ovaj dan, u varijaciji mojih noći. Izvoli. Ne umem da ti objasnim svoje srce, jer nisam čovek od emocija, ja sam čovek koji se nerado naziva istim. Ali daću ti…

  • Proza

    Snovi nikad ne umiru

    Nikad nisam shvatao da tama sadrži haos dok nisam otvorio oči u njoj. Našao sam sebe okružen sveže ofarbanim zidovima u belo, sa leve i desne strane plastične zelene stolice, svilene zavese, a sva vrata su bila identična. Ono što mi je paralo uši bili su glasovi visoke frekvencije ljudi i mašine koje rade nesinhronizovano. Ali zelenu boju stolica nisam mogao smisliti. Uvek sam se pitao koja boja asocira na nemir, a zelena to sigurno nije bila. Kad bih trepnuo dva puta, nijansa bi postajala tamnija, ali opet je to bila zelena. Da li sam ludak koji može kontrolisati promene, ili su promene preuzele boje da mi odvrate pažnju od…

  • Proza

    Izgledaš predivno tako izgubljeno

    Izgledaš predivno tako izgubljeno, sa slušalicama u ušima i rukama u džepovima, tako da ti ništa ne remeti mir. Nemirne kose, zatvorenih očiju posmatraš svet, onaj u sebi, onaj zabranjen onome spolja. Bez pametnog telefona koji te svakako neće učiniti pametnijom, sa isključenim zvukom, ne želiš bilo kakvo ometanje. Prolaziš pored mene dok sedim na trotoaru. Smešim se. Ali ti to ne primećuješ, izgubljena si. Predivno izgubljena. I posmatram te, dugo razmišljam o čemu bi mogla da razmišljaš u tom trenutku. Šta je to što ti predstavlja problem? Šta te zapravo muči? Da li je to možda neka osoba koja te povredila ili samu sebe probadaš mislima? Ja sam tu…

  • Poezija

    Rascepljeni na pre i posle naših poriva

    U očaju lažemo, zavaravamo senzibilitet, pošteno gubimo, blefiramo samo postojanje u tami koja nas okružuje kao da nas guta očima sa skalpelom koji visi na donjim kapcima. Prostor između nas mogao bi biti jedna soba, jedan kontinent, koji izgleda kao da zeva, rascepljen na pre i posle naših poriva da ispunimo moreuze mozaikom od stakla, tu gde bi se beskonačnost rastvarala, i ništa ispod nas ili iznad nas ne bi postojalo, sem osećaja pada, bez kraja, u praznini bez zvezda koje bi osvetljavale paučinu u kojoj se ti i ja držimo za uzdah ili dva. To je vezivanje tebe i mene koje daje slepom vremenu i boju i vid, i…