Poezija

A ovo smo mi, plagijati svih heroja pre i posle nas

Ovaj život.
Protraćen kao venac cveća na kovčegu.
Kiselo zemljište.
Ako dovoljno dugo vrije, pravi zemljotres.
Verujte mi, ovaj rat nema ništa sa nadom
da će nas drugi spasiti.
Ovaj život?
Može li da utiče na heroje sa naoštrenim zubima
i izrezanim butinama?
Heroji koji su plesali na staklu
i propali kroz njega?
Znam odgovor, jer ga živim.

Ovaj život.
Talasi nikada ne dosežu obalu.
Samo ostaju pusti krikovi i ispupčenja na njoj,
a negde ispod talasa, klanica ljudi u plamenu.
Trebalo je da bude njihova,
ali ne mogu reći da mi nije drago što je sada moja.

Plagirala sam njihova srca
i učinila ih svačijim.
Uzela sam zasluge za sve heroje.
Nikad ne želim da oprostim sebi,
(ustvari, to sam odavno uradila)
ali kako živite ispod krivice
koja nije dovoljno oštećena,
kaže masovna histerija.
Ista ona histerija kada velika grupa ljudi
zamišlja istu stvar.
Ali, čujte zvuk bubnjeva:
Život nije realna interpretacija nas.
Pa izvinite što nisam obraćala pažnju,
izvinite što nisam bila tamo.
Žao mi je što sam se osećala kao da sam posebna,
ali ne mogu da živim od fantazija,
vile gladuju, zamkovi gore,
oduvek je bilo tako,
a srećan kraj je farsa ovde.
Žao mi je što moram da vas obavestim
da sam napravila
potpuni oporavak.
Od svih mesta, u klanici ljudi
koji gore u kapima vode.
Želim da odem ispod nje.

Zar nije lakše biti poražen?
Da pobediš svet da ne bi ukaljao svoje ime?
Da uzdigneš nečija druga dela umesto svojih.
Valjda shvatiš samodestruktivnost
tek kada uništi i druge.
Ni mentalne ustanove napravljene
od krvi i mesa me ne žele primiti.
Niko ne želi da vodi računa o granati
koja je oduvek bila opasnost za humanost.
Ali ostavljam plagijat za sobom.
Jer ga živim.
Štit u koji ću udarati ako moram.
Štit od sebe.
Sada se to čini čudnim za osobu
koja je tako očigledno zaljubljena u reči,
da ne zna nijedan način da kaže „ja to mogu„.

Nikad nisam bila umetnost
dok nisam naučila kako da povredim svet.
Ja sam pažljivi samouk
koji liže reči koje izbacuje
da vidi da li još uvek oseća ukus.
Ukus zatočeništva: bolesno slatko.

Ljudi će reći da je ovo priča o tuđem bolu.
O pokušaju da ispravim svoje nedostatke
popunjavajući priče onih koji nisu imali vremena ispričati ih.
Ali zaboraviće da sam i ja jedna od njih.
Ja kažem da je u pitanju opstanak.
Svaki poraz mi daje izbor,
pa čak i tuđi.
I na kraju, uvek samu sebe spasim.
Jer ovo je život.
Cinični osmeh i mač koji ga deformiše.
A ovo smo mi.
Ljudi koji drže mač.
Plagijati svih heroja pre i posle nas.


Оставите одговор