Proza

Ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama

Kažu, ako prodate dušu, postaćete vino na Đavoljim usnama, gorko, a slatko, otrovno, gusto. Kažu, ako sklopite taj pakt na raskrsnici, u petak u ponoć, sa senkom krvave šupljine, bićete nadareni, prokleti, ne znam. Providnost teče od ugriza na mom vratu od bisernih očnjaka, a ja zauzvrat klizim na njegovom presečenom zglobu. Sečemo se da bismo se ponovo uklopili u oblik dvojice ljubavnika koji dele jedno srce. Moja tama i ja smo upleteni u četverouglastu crnu rupu koja pumpa krv. Moja prva ambicija je bila izvorni greh, kada sam vrištala kako je inovacija mogla ubiti svetinju – žene mogu biti svete, žene mogu imati jednaku svetu hrabrost kao muškarci, ali obični smrtnici su negirali moju težnju da budem neko, pa sam otišla u krilo Đavola da pronađem rešenje, od tada sam pakleno stvorenje koje razara zemlju neljudskim željama. Savijena, poput stabljike ruže lišene vode, spustila se u podzemlje, stopama palog anđela, mirisnim laticama koje mirišu na pećinu sa sećanjima na vrelo letnje sunce i snove o prvoj ljubavi. Savijam se, poput zelene stabljike retkog drveta, sposobna da učim na greškama, ali nisam čvrsto drvo otporno da promeni pucanje u đavoljim rukama. Dame se u paklu savijaju pod nogama dok se vrte u krug, a bečki valcer prebacuje ih preko zarđalih podova. Ali kome se klanjam kao žena? Samo njemu, sada urezanim u moju levu podlakticu. Otkačio me u nedelju da me uspava, poljubio me u čelo i otpevao u njegovom baritonu slatke pesme ljubavi. Sekao mi je ruže, sagradio mi palatu u umu, a ja mu pričam priče o beživotnosti, nesvesna porekla života. Da mu budem aseksualni organizam svetlosti i tame, jin i jang, platonski ideal nezaustavljive sile i nepokretnog predmeta, da postanem jedno sa mojim rođenjem i propadanjem, spasenjem i spasiteljem? I postoji istina u tome, jer jedno ne može postojati bez drugog. Jeretičari često imaju svetost u svojim apokrifnim tekstovima, pa ako je ima u mojim koji su obični, možda sam i ja takva, zaljubljenik u zabranjene plodove, uz znanje koje je mentalitet hteo da zadrži iz mojih madrigalskih ruku. I Đavolu se obraćam kad nemam više kome. Daj mi svoj mrak i ja ću biti tvoj sjaj. Napravi mi ogrlicu od tvojih kostiju i rebara, a ja ću plesati gola u plićaku smrti, pecajući sudbinu u svojim uzaludnim vodama. Ono što se skriva u dubokoj je naše. Ja sam jezero od plamena u kojem se ljudi lako zapale- posuda, vaza, vazelin- balzam za njihovu dušu, vole se šaliti, ali ponekad plaču i stežu me za grudi i bese protiv volje onoga koji me uzima, jer sam pustila da siše moju krv. I ne kajem se. Svi smo samo žrtve rata na ovoj zemlji, a anđeli i demoni slično sanjaju o srećnim završecima, Otkrivenja koja se pretvaraju u prah pre konačnog završetka. Za one kojima srca lupaju su male stvari ono za čim svaki besmrtnik čezne, zavide smrtnicima od mesa i krvi, a mir je samo laž koju govorimo sebi dok anđeli i demoni ne ostave mač i koplje u stranu, a Đavo čezne za ničim više od oproštaja, ali odbija spasenje, jer to bi značilo da će se svet završiti, a vi, obični smrtnici, patite da zadržite čovečanstvo, kraljevstvo zemlje i mora, kosmos se okreće, a u njemu je čovek svaka crna rupa u srcu galaksija. I prema tome, to je ples, a mi vodimo ljubav dugo i sporo do ponoći, i tražimo utehu u belim rukama, a ja prolazim rukama kroz njegovu ugljenu crnu kosu. Harfa svira dok vezujem konce sudbine, jer ponovo ćemo se sresti na raskrsnici, a ovaj put neću trčati vrišteći za svetinjom. Poljubiću ga na vrhovima prstiju, i razgovaraćemo o mnogim stvarima, a opet ni o čemu. I mir više neće biti san, niti će košmar biti Đavo u odelu. Biće slobodan.

Оставите одговор