fbpx

Ali sve u svemu, život nije tako težak, zar ne?

„Šta radiš kad te ni ja ne mogu videti? Ispred sam, otvori vrata.“

„Približavam svoj svet, postavljam natpis na vrata i odmaram se tamo dok vučem konce dok se ne raspetljam. Smanjujem se dok u sebi ne postanem nevidljiv, čak ni za sebe, i ovde sam srećan, ni sa kim i ni sa čim. Očajno se osećam zbog utehe i uvijam se u nju kao pokrivač pod slojevima uma. Znam da me ljudi vide i da su mi oči otvorene, ali ja sam zatvoren. Hoću mir i tražim ga iza ovih melanholičnih vrata, nesiguran kad ili za koga ću ikada otvoriti.“

„Pa otvori vrata kad čuješ vetar. Postoji magija koja putuje kroz vazduh u koji samo skačemo da udahnemo, da preskočimo dah. Nosimo svoja razočaranja i stvaramo svoja razočaranja, kao i vetar, pokušavajući da napravimo trag u beskraju i u svemiru, ali na kraju težina koja dolazi s vetrom počinje da se zatvara u svom zenitu, a zatim moramo da budemo jedno s vetrom pre nego što odbacimo pepeo koji nas čeka u sledećem životu.“

„Ovde je tako tiho, ali pritiskam obraz zidom i osećam vibraciju tvojih reči. Ali život se čini tako surovim kad sam vani. Sve je udaljeno tu gde jesam i na taj način je sigurno, i pitam se da li sam sposoban otvoriti vrata, pa čak i šta ovo znači. Kako pronaći čaroliju u dahu o kome tako strastveno govoriš, na trenutak?“

„Svi smo sposobni, samo nismo dovoljno iskreni da započnemo životne obaveze, što je previše zamorno. Ali ne možemo skočiti iz života, a zatim se rastaviti u mraku, sve što će od nas ostati daleko od naših ukaljanih imena – stara je uspomena, stara greška zbog koje smo zabrinuti. Ne kažem da nema rešenja, uvek postoji potkrepljenost umerenošću koja se koleba kao crno bela slika na starom televizoru. Moraš da ga udariš par puta da slika postane jasnija.“

„Ali zašto tako često moramo popravljati televizor? Da li je to zato što naše oči najbolje pamte te boje pa se boje svega bezbojnog?”

„U suštini je slika ta koja nas opčini. Nećemo izdržati ako je ne vidimo u potpunosti, u svojoj celini. Isto je i s ljudima. Mi smo samo slike u kutiji sa antenom i daljinskim. Ali svi se sećaju svega što je u boji, i vole nas zbog važnosti, zbog svojih priča i zbog svog bića. A onda postoji neko u jedinstvenoj boji, samo za tebe. A ti postaješ duh, ali ne blediš, već si u gradu duhova. I onda odlučiš zatvoriti oči. Zašto?“

„Ponekad imam osećaj da je lako srezati ivice srećnog, a tako brutalnog osećaja da se jedini delići sreće koje sam možda zadržao kao osmeh odbacuju ležerno, poput neželjenih poruka ili neželjene pošte. Izbrisano, a moje poštansko sanduče je prazno. Ponekad se čini da je tragedija moj drugi kostur i najbolja kičma. Kao da ću se srušiti na pod, duh kao što kažeš, prozirna koža i beživotno telo. Tragedija me noću drži budnim i kad vidim svu sreću osećam se kao da je želim bockati iglom da vidim da li je stvarna. Da pogledam da li će preživeti ako podmetnem veštački materijal ili je melanholično prerušena u tanke slojeve.“

„Dakle, znaš na šta mislim? Ništa se ne može uporediti sa poznavanjem istine, ako to znaš, onda si ili Bog ili bilo koja druga varijanta pojave čije ime uzimamo u usta u problematičnim minutama. Ali sve u svemu, život nije tako težak, zar ne? Reci mi ako misliš da smo zaglavljeni u kutiji ili ona nas drži zatočenima.”

„Znaš, mislim da život može biti lak ako mu dopustimo. Jesmo zarobljeni, donekle, ali i slike beže. Ako primetimo stvari koje su ovde besplatno i svako može da ih vidi, onda će nam biti lakše. Jedini doprinos koji moramo dati je primećivanje. Ako samo pustimo sebi da lutamo otvorenim i raskošnim i prostranim rukama današnjice. Ples, pokret, smeh. Čak i u mikro-momentima, između ostalog. Tako mi sloboda izgleda. Odlažem sav svoj prtljag u svoj svet i osećam sve ono što je trenutno. I ne obazirući se na to da li ljudi ili čak i ja mislim da li sam dobar ili ljubazan ili lep ili jak. Samo spuštam sve to i pronalazim svoj stvarni kostur, svoj prvi, onaj koji sam ja.“

„Možda. Pretpostavljam da nikada nisam o tome razmišljala na taj način, na dobar način. Mislim, jednom sam rekla da možda moramo prihvatiti mir u haosu, a sada mislim da definitivno moramo. Niko ne zna koliko imamo vremena, pa radimo na tome da izvlačimo delove jedni drugih svakog dana. I tada smrt postaje tako zastrašujuća, jer u tome nema gravitacije, nema duge ni sunca, to je samo beskrajan san, u nedogled.“

„Nema mnogo toga intimnijeg ili slanijeg od teme smrti – pa, možda bismo mogli da tvrdimo da su seks i religija na relativnom nivou, pretpostavljam da je i politika za neke ljude. Smrt kao beskrajan san… kad ovako kažeš, gotovo da me činiš privlačnom. Ništavilo ispražnjeno od očekivanja. Tišina koja obavija, gusta, potpuna, usamljenost koja nije komplikovana. Ponekad to doživljavam zastrašujuće, ali s vremena na vreme se pitam kakav bi mogao biti osećaj, recimo u tom trenutku kada vas je upravo udario automobil i znate da će se to dogoditi. Kakav bi bio taj trenutak? Ne znam da li je normalno imati te misli i nikada ih ne priznajem, ali eto ih. Zbog tebe otvaram jedan prozor.”

„Ne znam. Uvek sam bila protiv gubitka. Nikad mi to nije imalo smisla, čini se udubljeno na način koji je jedinstven za čovečanstvo. Ako je ništavilo klimaks našeg mentaliteta, svedoci smo propasti. Znam njegovu preteranu osetljivost, ali istinitu. Delove svog života provodimo u bacanju senki i stupanju u sunčevu svetlost, ali ponekad se čini da jednostavno preživljavamo u svetu koji nas gole toleriše. A ako preskočimo egzistencijalističke tajne i nadiđemo generacijsku mudrost, tada smo na mestu blizu tišine, ali to nije smrt. Pretpostavljam da sve što izračunamo je naše povratno ispiranje momenata i setimo se najgorih mogućnosti, a to nas udara kao poraz.”

„Mislim da sam i ja uvek bio protiv gubitka. Ali znaš, kada si u situaciji kada osećaš da više nemaš šta da izgubiš, požar beži sve više i širi se dalje, a dugme za paniku počinje da izgleda više kao legitimna opcija. Kao uklapanje završetaka naše tragedije. Počinje da se pojavljuje osećaj kao da bi te spasile ekstremne mere, pa staviš znak zatvoreno, i počinješ da gravitiraš svojim najcrnjim mislima. I znaš šta, to je samozadovoljstvo i slabo je, pa slušaš druge i uzmeš lepo bilo koje ruke koje ti se nude i čuvaš ih. Uzimaš lek i zato što znaš da moraš i nemaš izbora, zar ne?”

„A šta ako sam ja u tom požaru, a nalazim se iza tvojih zatvorenih vrata dok gledamo filmove u boji? Šta ako se antena pomeri pa slika na ekranu postane crno bela, a ti ne podnosiš te boje? Hoćeš li onda otvoriti vrata i pustiti vetar unutra?”

„Ne. Pustiću tebe prvo. Još uvek moram da raspetljam konce. Pokucaj sutra opet.“

About the Author

Leave a Reply

You may also like these