Neprijatnost koju izazivam
izbačenog jezika u obliku sadizma,
njima je golotinja neatraktivnog izgleda,
kada se gorke reči prilepe za njihove umove kao pijavice,
sisajući njihovu krv, tobože čistu,
jer uvek govore šta misle.
Naravno.
Gde su sada, šuplja grla,
nagomilanog đubreta,
zgužvanog morala,
predozirani imaginacijom,
gutajući samo laži da se osete vredno?
Stepen više na lestvici istine.
Korak bliže ka vađenju jezika
pred njima, preuzimanje svega što moram biti.
Ciljanje u krug sličnih sa istima.
Ne, to nije strela koju obožavam,
to nije nož kojim ciljam slabiće,
to je žilet na kome su nakupljene sve reči
kojih se neprihvaćeni plaše,
od kojih nepouzdani uzmiču.
Reči koje nemaju ime,
ali imaju akcenat
kada udare u zid svesnosti.
Jer one su dželati samo onima
koji žele da hodaju odrubljenih glava,
sa mozgom prosutim po podu.
Nevažno u čijim se ostacima kotrljaju.
A istina je uvek bila surova nalik meni,
žilava kreacija ispucalih vena,
naličje čoveka, nikada lice.
Jezik istrgnut iz grla,
hrapavo i sirovo meso,
pulsirajući dok svaka reč
ne probije žile da izađe iz ljigavosti pretvaranja
da se konstantno prećutkuje ono što najviše razdvaja.
Utegnuta laž ne liči na sebe
kada korset od istine spadne, zar ne?
Reči kopaju gde nijedna ruka ne bi prišla,
ali nikada ne počinju na usnama,
uvek je to jezik,
sa različitim ogrebotinama,
nastalih od različitih krikova koji se nisu čuli,
onda kada je trebalo.
Sve gole misli sada izlaze napolje,
osramoćene i prikrivene,
predugo u zabludi da ne smeju povrediti druge.
Iskopanih rupa na jeziku,
tamo gde ih niko ne može videti,
puštajući korove
pravo iz mog grla,
odrubile su svaki koren
od kog počinje farsa.
Pokušala sam da zaustavim krvarenje
koje se razlilo iz mojih usana,
ali sam progutala svaku kap,
samo da bih je pretvorila u neizgovoreno.
Zubi su čvrsto stegnuti,
reči su blatnjave poplave,
ali ko ne ume da pliva,
nije na meni da ga spašavam.
Gomilaju se,
gade se jedna drugoj,
teraju se na povraćanje
gledajući kako jezik može biti potpuno neukaljan
čak i bez ijedne laži na njemu.
Još uvek ja, još uvek svoja.
Nisam mogla da se zaustavim.
Ponosno otvaram usta,
prelazim žiletom poslednji sloj neistine,
dok bujica neobjašnjive sile nastavlja svoj tok,
ne birajući u čije telo će udariti,
čije emocije će zgromiti i prepoloviti misli
kao da su antonim za humanost.
Ko odlučuje o tome, ako ne mi sami?
Usne se uvijaju u podsmeh,
a jezik bez ijedne značajne neprepoznatljivosti,
sa previše značajnih promena
prelazi u svoju istinsku svrhu,
da ne zadržava nepotrebno,
da njime ne klize varljive reči,
nimalo drhtajući,
rušeći predrasude,
prikazivajući ono čega se svi gade.
I znala sam.
Ono što sam morala da uradim sledeće
je gledati kako se povlače,
kao svaki prethodni ubeđen čovek
u svoje jedno jedino postojanje,
i svaki sledeći pametujući o ponovljenim lažima,
jer svi oni ne mogu zagristi jezik
i povrediti sebe, jer previše smo sebični.
Ljudi.
Počela sam da šijem usne,
ali sa namerom da sledećim vriskom
rašijem konce, uzmem taj žilet u ruke,
i jednim potezom ogulim tu “teoriju”
o čoveku koji je nemoguće da nema dlake na jeziku.
A ako se posečem, barem ću znati da je ta krv samo moja.
